уторак, август 22, 2017
Насловна > ПРЕНОСИМО > ЗЕМЉА ЧУДА

ЗЕМЉА ЧУДА

1999.године, наша војска и полиција су се управо повукле са Косова и Метохије. Окупационе снаге улазе у Пећ и омогућавају погром преосталих Срба…

Мој пријатељ није убијен. Имао је срећу да је врхунски хирург и да су му Италијани понудили заштиту. Желели су да живи, не би ли живели и они којима је тих дана била неопходна његова помоћ. Ћутао је, мислећи само на једно. Домоћи се манастирских врата и преко Пећке патријаршије, слободног дела Србије.

Почели су мучни преговори. Са италијанским војницима, уђоше у ресторан хотела „Meтохија“ у самом центру града. Tамо као у кошници, све ври од жељних крви, из Албаније тек пристиглих војника такозване ОВК…

На течном српском језику, чувши његов српски језик, зачуо се крик, женски глас, од кога се леди крв у жилама: 
– „Убицоооо…ти си убица, ко зна колико си људи убио !“, изопаченог лица од мржње, искежених зуба и раширених вилица, драла се на њега…жена коју до тада никада није видео.

„У црнини, ваљда је мајка неког погинулог Албанца“ – помисли…и поред исказаног вапаја да га убију, жалио је.

Поскакаше са седишта терористи…сви до једног кренуше ка њему. Неки репетираше пушке, севнуше из корица повађени ножеви…није ни сањао да ће му италијански војници у том тренутку бити једина граница између живота и смрти…

 И не само они…препознавши доктора, свога комшију који је безброј пута помагао његовим сународницима, његовој породици, сада један од команданата ОВК, нареди:
– „Назад, сви назад…овај човек је херој, кога знам. Србин и херој који нас је годинама лечио и код кога смо сви хрлили да би нам помогао…не код наших хирурга већ управо код њега“…

Тајац…вечна тишина…прошло је. Сви поседаше, вратише ножеве у корице, одложише оружје…чак је и жена у црнини или само у црном, некако невољно одложила своје речи мржње, жељне крви, показаће време за неку другу прилику.

Београд, наш хирург је већ неколико месеци на слободи са својом породицом. Живи, покушава да заборави, успева колико може…и рањене, обогаљене, једва преживеле и лешеве…све некако успева мој пријатељ, сем крик жене, њен позив на касапљење…крик који живи и чује свакодневно, не успева.

Телевизија Београд тих дана емитује прилог о демократији, невладином сектору, модерном српском друштву. Скамењеног погледа, хирург препознаје лик, лик жене која га прогања. Њен крик, сада као миоглас пара студио српске телевизије…

„Боже, па она није мајка погинулог Албанца, није жена настрадалог мужа, није сестра брата којег нема…бака прерано убијеног унука…Не, па она чак није ни Албанка, нити живи на Космету“.

Она је „наша“ жељна његове или боље рећи српске крви, јер мог пријатеља није ни познавала…да она је сада његова суграђанка…она је наше „оличење“ демократије.

Зашто, НАТАША КАНДИЋ?!
ЗАР ЈЕ ВРЕДНО ПУСТИХ ПАРА?!

По истинитом догађају, да се зна,

Председник УГ
др вет.мед. Зоран Јовановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *