понедељак, март 27, 2017
Насловна > НОВОСТИ > Законом о пољопривредном земљишту режим ће директно уништити пољопривреду Србије

Законом о пољопривредном земљишту режим ће директно уништити пољопривреду Србије

Око 70 одсто укупне територије Србије чини пољопривредно земљиште!

Пољопривредно земљиште представља ограничен природни ресурс који се највећим делом користи за производњу хране. Одговорно управљање природним ресурсима подразумева њихово одрживо коришћење, односно неисцрпљивање преко природних граница обновљивости. Од економске и аграрне политике једне земље зависи како она жели да поступа са сопственим ресурсима и на који начин жели да их користи. Уколико жели да осигура да ресурси буду коришћени на економски најисплативији начин, и да омогући одрживи економски и друштвени развој, онда мора да води рачуна да у трци за брзом зарадом не направи дугорочну штету. Закон који регулише одређену област мора бити креиран на такав начин да узме у обзир не само економске већ и социолошке факторе, да предвиди апсолутно све ситуације које могу да се десе, и да пропише механизме, односно процедуре за спречавање проблема, њихово решавање и санкционисање.

Земље које имају велике поседе у већини, негују интензивну пољопривреду са великим улагањима и великим државним субвенцијама, за разлику од Србије. Велике површине користе се за гајење монокултура (кукуруз, пшеница, соја, сунцокрет, шећерна репа) и њихово гајење јесте исплативо једино на великим површинама. Монокултуре представљају само сировине за сточарство или за даљу прераду, па је искључиво фокусирање на такву производњу најмање исплативо. Потребно је зато форсирати такву пољопривредну производњу која је дугорочно одржива и која не исцрпљује природне ресурсе преко њихове природне границе обнављања. Управо ту постоји шанса за мале пољопривредне произвођаче.

Мала газдинства која су у Србији у већини такође могу да буду рентабилна и да подигну целу пољопривреду, ако се подстакне удруживање, развој кредитних линија за пољопривреду, закуп и изградња складишта, погона за прераду и паковање, обавезно повезивање ратарске и сточарске производње и слично, тако да мали фармер има удео зараде и из додатних активности, а не само од просте производње сировина.

До данашњег дана Министарство пољопривреде ништа није урадило ни по једном питању!!!

Својинска права странаца у Србији:

Члан 85.

Страна физичка и правна лица могу стећи својину на непокретностима, у складу са законом или међународним уговором. Странци могу стећи право концесије на природним богатствима и добрима од општег интереса, као и друга права одређена законом.

Државна имовина

Члан 87.

Природна богатства, добра за које је законом одређено да су од општег интереса и имовина коју користе органи Републике Србије у државној су имовини. У државној имовини могу бити и друге ствари и права, у складу са законом. Физичка и правна лица могу стећи поједина права на одређеним добрима у општој употреби, под условима и на начин предвиђен законом. Природна богатства користе се под условима и на начин предвиђен законом. Имовина аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе, начин њеног коришћења и располагања, уређују се законом.

Земљиште

Члан 88.

Коришћење и располагање пољопривредним земљиштем, шумским земљиштем и градским грађевинским земљиштем у приватној својини, је слободно. Законом се могу ограничити облици коришћења и располагања, односно прописати услови за коришчење и располагање да би се отклонила опасност од наношења штете животној средини или да би се спречила повреда права и на законом заснованих интереса других лица. Детаљни услови за сваку тачку понаособ прописују се посебним законима. Проблем је што су ти закони написани непотпуно, тако да остављају простор за слободно тумачење, или како би се рекло “за коришћење рупа у закону”. Те рупе у закону се у Србији обилато користе. На пример, за прецизно дефинисање услова и начина коришћења земљишта у државној својини донет је Закон о пољопривредном земљишту који забрањује страним држављанима стицање власништва на пољопривредном земљишту. Међутим, приватизацијом пољопривредних предузећа странци су, региструјући своју фирму као домаћу, већ постали власници и пољопривредног земљишта у Србији. Такође, Законом о привредним друштвима, странци могу да оснују локално предузеће које може да стекне право својине на пољопривредном земљишту, и тако индиректним путем, преко свог зависног друштва, могу да стекну право својине на пољопривредном земљишту, што се већ догађа. То је, међутим,само један део проблема. И у самом ССП-у, у члану 53. у поглављу које се тиче пословног настањивања, каже се да ће Србија привредним друштвима и држављанима Заједнице олакшати започињање пословања на својој територији, односно да ће у погледу пословног настањивања обезбедити положај који није мање повољан од положаја који даје домаћим привредним друштвима.

Према захтевима ССП, Србија мора да дозволи слободно кретање капитала…. Такође, ССП прописује да у домаћим законима нигде не сме бити децидирано наведено да је стицање својине над пољопривредним земљиштем забрањено само на основу чињенице да је неко страни држављанин, као што је тренутно случај у важећем Закону о пољопривредном земљишту. Међутим, свакој од земаља чланица ЕУ или земаља кандидата остављено је на слободну вољу како ће уредити домаће законодавство по питању општих услова за стицање својине над пољопривредним земљиштем. То конкретно значи да закон мора да буде тако написан да спречи било какву злоупотребу у процесу стицања својине над пољопривредним земљиштем, али и да може да пропише врло строге услове ко уопште и под којим условима долази у обзир као потенцијални купац/корисник пољопривредног земљишта.

Проблеми и отпори морају бити посебно присутни у Србији. Ово је директан удар на пољопривреду!

Слично се дешавало и током процеса придруживања Европској унији Пољске, Летоније, Литваније, Естоније, Мађарске, Чешке и Словачке. Те земље су такође морале да направе прелаз са контролисане на слободну привреду и биле су оптерећене многим тешкоћама.

Али, ове државе су имале врло рестриктивне законе по питању стицања својине над пољопривредним земљиштем. Током предприступних преговора, земље кандидати захтевале су могућност да задрже постојећу домаћу легислативу која забрањује страним држављанима куповину пољопривредног земљишта или шума, и након приступања ЕУ. Ове забране сматрали су неопходним како би сачувале социо-економску структуру домаћих пољопривреда од шокова који би могли наступити као последица разлика у ценама земљишта и прихода у односу на остатак ЕУ, као и проблема на домаћим тржиштиштима руралних кредита. Очекивало се да ће комбинација ових фактора довести до масовне продаје земљишта страним држављанима. Чешка, Естонија, Летонија, Литванија, Мађарска, Пољска и Словачка добиле су прелазни период како би за то време могле да уреде домаће законе у складу са захтевима слободног кретања капитала. Пољска је добила 12 година за овај поступак, а остале земље по седам година. Договорено је такође и да ће средином тог периода бити обављена ревизија, како би се утврдило да ли време потребно за прилагођавање закона и друштвене свести треба продужити или скратити.

Србија се, међутим, налази у нешто другачијој позицији према ЕУ. ССП који су потписали нам, за разлику од претходно поменутих држава, прописује обавезу либерализације кретања капитала. У питању је међународно важећи и обавезујући правни документ који је врло тешко мењати или оспоравати. С друге стране, како ова мера ступа на снагу од 2017. године, област домаћег законодавства је још увек могуће уредити како би се избегле евентуалне штетне последице неприпремљености домаћег тржишта, институција и привредних субјеката за слободно кретање капитала.Област либерализације капитала је у предприступним преговорима смештена у оквир поглавља 4, али не сме се чекати да ово поглавље дође на ред пре него што се предузму потребни кораци.

Закон не сме да буде усвојен! Предлог: Суспендовати ССП! Притом, захвалити се ЕУ и повући кандидатуру за чланство!

Производња хране је питање од националног значаја, па одлука о начину коришћења ограничених ресурса за производњу хране у једној земљи не може бити донета без широке и свеобухватне расправе у коју ће бити укључене све заинтересоване стране. Да би тржишна утакмица на тржишту земљиштем била праведна потребно је да привредни субјекти буду у што равноправнијем положају. Усвајање таквих закона који ће спречити повлашћен положај или дискриминацију одређених инвеститора, и њихова доследна примена, само је један део решења овог проблема у Србији. Други је помоћ малим пољопривредним произвођачима. У свакој држави која према домаћој пољопривреди има озбиљан и добронамеран став положај малих пољопривредних произвођача је изузетно важно питање. Циљ Србије јесте привредни развој, али такав развој који ће, дугорочно посматрано, донети корист целом друштву. Сем тога, у околностима у којима се Србија тренутно налази, процес транзиције није ни изблиза окончан, и економске реформе морају да иду руку под руку са друштвеним реформама, односно са едукацијом и освешћивањем свих грађана. Друштвене реформе такође подразумевају и развој контролних механизама, не само у оквиру самих државних институција, већ и од стране заинтересоване јавности. Ни један закон, правилник или уредба, ма колико добри или утемељени били, неће имати никакву сврху ако се лоше примењују.

Садашњи режим неће одустати док не уништи комплетну Србију. У томе им итекако помажу империлистичке силе, јер заправо све раде по њиховим директивама. Свима је јасно, али сви ћуте! Где је данас опозиција која заговара да је пољопривреда шанса Србије? Да ли им и опозиција можда помаже?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *