уторак, фебруар 21, 2017
Насловна > НОВОСТИ > Владета Јеротић – гуру српских екумениста (видео)

Владета Јеротић – гуру српских екумениста (видео)

РАЗОБЛИЧАВАЊЕ ВЛАДЕТЕ ЈЕРОТИЋА КАО МАСОНА И ЕКУМЕНИСТЕ

imageОгрнут плаштом „православне“ учености, Владета Јеротић је, на жалост, стекао многобројне следбенике у Српској Цркви. Једни му се клањају као екуменисти, а други услед површног познавања своје Вере. Са благословом клира, он држи предавања при црквама, пропагирајући екуменизам и свoјеврсно „езотерно“ хришћанство.

„И одговарајући Исус рече им:

Чувајте се да вас ко не превари.“

(Матеј 24,4)

Подстакнути писањем на једном форуму, погледали смо на Јутјубу исечак из емисије „Агапе“ телевизије „Студио Б“. У емисији су, на тему разлике између римокатолицизма и Православља, говорили др Владета Јеротић и београдски надбискуп Станислав Хочевар.

Огрнут плаштом „православне“ учености, Владета Јеротић је, на жалост, стекао многобројне следбенике у Српској Цркви. Једни му се клањају као екуменисти, а други услед површног познавања своје Вере. Са благословом клира, он држи предавања при црквама, пропагирајући екуменизам и свoјеврсно „езотерно“ хришћанство.

Овом приликом осврнућемо се на две његове антиправославне изјаве, изречене у емисији „Агапе“. Иначе, „Агапе“ су емисија чији је првенствени циљ расправослављивање верника СПЦ ради њиховог лакшег превођења у унију са Ватиканом. Да је то тако, показује, између осталог, и чињеница да је опонент у разговору римокатоличком клирику Станиславу Хочевару био мирјанин Владета Јеротић, притом лажни православац, уместо неки од правоверних епископа Српске Цркве.

Водитељ поставља саговорнику сугестивно питање: „Докторе Јеротићу, да ли је православнима, у неким одређеним тренуцима…, таквим неким околностима, дозвољено, ако, на пример, у неком окружењу, од неколико стотина километара, не постоји нигде православни храм, да он недељом оде на мису уместо на Литургију и да буде конкретни учесник тога?“

Јеротић одговара: „То је остављено сваком појединцу да одлучује. Нема правила… Међутим, још је теже питање причешћивања… Опет тако 100, 200 километара нема друге цркве осим католичке… Да ли може да иде да се причести у католичкој цркви? Не, то Православна Црква, за сада, не дозвољава. Код католика, мислим, да је друкчије, да се може. Дакле, у случајевима да нема никакве католичке цркве близу, него православне – да се може ићи у православну.“

Познато је да је најопаснија она лаж која се меша са истином. А то управо чини Јеротић. Јер истина је да православац не сме да се „причести“ код римокатолика, али је лаж да православац сме да учествује у римокатоличкој миси, односно да се моли са јеретицима. И сад би православни, првенствено они у расејању, требали, ваљда, да загрле и захвале се овом „ученом православцу“ што их је „просветлио“, јер неће морати далеко да путују до својих богомоља. Колико ће пара уштедети! Међутим, иронију на страну, својом опаком манипулацијом Јеротић наводи православне на странпутицу, која води у духовну смрт. Његов грех је утолико већи, што он зна истину, али, вршећи своју антиправославну мисију, говори лаж.

Није, дакле, тачно да је учествовање у миси – односно молитвено општење с римокатолицима – лични избор православног појединца, и да ту „нема правила“. Правила, итекако, постоје. Ево неких:

10. правило Св. Апостола: „Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.“

45. правило Св. Апостола: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.“

64. правило Св. Апостола: „Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.“

9. правило Лаодикијског Сабора: „Не може се допустити да они који припадају Цркви иду ради молитве или службе у гробља или у тзв. мученичке храмове јеретика…“

33. правило Лаодикијског Сабора: „Са јеретицима или расколницима не треба се заједно молити“.

34. правило Лаодикијског Сабора: „Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичкима, или који су прије јеретици били, јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.“

Наравно, Владета Јеротић (као ни остали „православни“ екуменисти) римокатолике не сматра јеретицима. Међутим, такав његов став плод је његове равнодушности према светом Православљу. Ми и не пишемо да бисмо њему и прочим српским екуменистима било шта доказивали. Јер они, понављамо, то добро знају.

А „Ко чини неправду, нека чини још неправду; и ко је поган, нека се још погани…“ (Откр. 22,11). Ми желимо да упозоримо наше недовољно упућене читаоце на опасност која им прети од овог вука у јагњећој кожи.

Свети канони и учења Светих Отаца изричито говоре да су Латини јеретици и да православни не смеју молитвено општити са њима. Да их чујемо:

„Јеретици су сви, који уче противно православној вери, било да су они одавна или од скора одлучени од Цркве, било да следе старој или некој новој јереси.“

(Зонара, Тумачење 2. Вас. 6, Ат.синт.2,182)

„Учење (јеретичко) противно православној вери не мора се у осталом тицати основе православног веровања, па да се дотични сматра јеретиком, него је доста да он греши и у само неком догмату и већ је јеретик. Под именом јеретик подразумевају се и они који призивају и исповедају нашу тајну али греше тек у неким питањима учења православног и у томе другачије мисли од православних.“

(Зонара, Тумачење 14. правила, IV Васељенског сабора)

„Ви, пак, Латини, који сте изменили и искварили не само онако изложено исповедање Православне Вере, но и многа њихова свештена Црквена Предања, достојни сте тога да вас називамо не само расколницима, него баш и јеретицима, као нарушитеље Апостолских и Отачких правила и Предања. Закон благочастивих царева и устав Црквени кажу: „Ако неко нешто најмање измени у Православној Вери, тај је јеретик и подлеже казнама одређеним за јеретике“.

„Отсекли смо Латине од нас ни због каквог другог разлога, но зато што су не само шизматици, него су такође и јеретици. Због тога је потпуно неправилно ујединити се са њима?“

“Јасно је да су они (латини) јеретици, јер су се потпуно одвојили, при чему је њихово учење о Светом Духу – хула на Њега и највећа од свих опасности и ми их одбацујемо као јеретике.”

“Латини нису само расколници, него су и јеретици. Наша је Црква дуго ћутала о томе, понајвише због тога што су њихови народи знатно већи и јачи од нашег.”

(Свети Марко Ефески)

„Римска црква, пак, одавно је застранила у јерес и новотарије. Још је свети Василије Велики обличио у томе неке епископе римске у својој посланици Јевсевију Самосатскоме:“…Они истину не знају и не желе да знају Са онима који им истину проповиједају, они се споре, а саме утврђује јерес!…“

(Свети Амвросије Оптински)

“Једна Света Саборна и Апостолска Црква… сада и овде поново саборно објављује да је такво новаторско учење по којем Дух Свети исходи и од Оца и од Сина. Сушта јерес, а присталице и следбеници тог учења, ма ко они били, јесу јеретици: друштва која они оснивају су јеретичка и свако духовно богослужбено општење православних чеда Саборне Цркве са њима је незаконито!”

(Из посланице Источних патријараха 1848. г.)

“Папизам – тако се назива јерес која се појавила на Западу и из које су, као гране из стабла, израсла различита протестантска учења…“

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

“Они (Латини), множином својих јереси, обешчастили су целу земљу. Они који живе у латинској вери неће задобити вечни живот.”

(Преподобни Теодосије Печерски)

„Никаквих компромиса и никаквог општења с њим не може бити јер каква је заједница светлости и таме, каква је заједница правде и безакоња (2. Кор. 6,14)?“

(Свети Јован Кронштатски)

Што се тиче Јеротићеве изјаве да се римокатолици могу причешћивати у православним храмовима, што је београдски надбискуп Станислав Хочевар потврђивао климањем главом, реч је о пословичном латинском лукавству. Њихов циљ је стварање привида јединства са православнима, што би требало да води ка интеркомуниу („јединству у чаши“).

Став православних о причешћу римокатолика у православним црквама је такође изричит и недвосмислен. Свети патријарх Александријски Марко поставио је великом византијском канонисти Теодору Валсамону, патријарху Антиохијском (1185-1199 г.), питање: „Заробљени Латини, и други, долазе у наше православне храмове и траже да буду препуштени Божанским светињама. Желимо да знамо, да ли то може бити допуштено?“

Теодор Валсамон је одговорио: „Ко није са Мном, против Мене је, и ко не сабира са Мном, расипа“ (Мт. 12,30). Како је пре много времена уследило одељивање западне цркве која се и римска зове, и велико нагомилавање њихових преступа, потпуно туђих православној католичанској Цркви, то ју је удаљило од заједничарења, општења са четири света патријарха, како у односу обреда и учења, тако и осталих православних обреда, као и у уздизању папског звања; због тога Латини не могу бити освећивани из руку свештеника Божанским и Пречистим Тајнама док се не одрекну најпре латинских учења и обреда, и сагласно учењу канона не приступе Православљу“.

Јеротић је у емисији „Агапе“ говорио и о Благодатном Огњу. Ево шта је о томе рекао:

„Ја сам доживео тако нешто у Јерусалиму… Сад, све могуће приче, које трају јако дуго, да када су покушали други – католици, протестанти – да тај пламен донесу, да то није успело. Онда испада да само православни имају ту привилегију… Видите, то питање је добро, али мало се… мало смета када говоримо данас о јединству. Испада да само православни имају благодат. Ја не кажем да немају, али мени те приче нису довољно јасне… Има чак и претпоставке од атеиста да се ту дешава и нешто не баш сасвим правилно. Ја то не верујем, јер сам то доживео. И то је један велики тренутак у Јерусалиму, збиља, када се на дан Васкрсења тако нешто одигра.“

После ових Јеротићевих речи и за комарачку свест је јасно да се ради о врло перфидном екуменистичком гуруу. Он, тобоже, верује у Благодатни огањ, али се, ради сејања сумње и смутње, позива на атеистичке измишљотине. По њему „испада“ да само православни имају привилегију силаска Благодатног Огња, што ће рећи да Благодатни Огањ силази и јеретицима. „Привилегија“ православних да се само њима пали Благодатни Огањ није добра за екуменистичке „разговоре о јединству“ (јер екуменизам релативизује и потире Истину, која је Христос, због чега му и смета „привилегованост“ православних на силазак Благодатног Огња). Он, такође, каже да „испада да само православни имају благодат“, што значи да је имају и јеретици. Он „не каже да је (православни) немају“, „али њему те приче нису довољно јасне“. Јеротић је, као што видимо, не само екумениста већ и отворени хулитељ на Благодатни Огањ – једну од највећих светиња православне вере, – тај неоспорни доказ да је једино Православље истинита и спасавајућа вера.

А ево шта је велики румунски старац Клеопа, наводећи историјске чињенице, писао о Латинима и Благоданом Огњу:

БЛАГОДАТНИ ОГАЊ СИЛАЗИ САМО ПРАВОСЛАВНИМА

ECHOES OF CHRISTIAN JERUSALEM
Силазак Благодатног Огња у Саборном храму Гроба Господњег у Јерусалиму

…Потом се догодило још једно велико чудо са благодатним огњем 1104. године, када је основано Латинско царство на истоку, када католици окупираше Гроб Господњи, за време цара Исака и његовог Балдовина, јер ми све ово имамо записано. Како се то догодило?

Када су предузети оних осам крсташких ратова, који кренуше са запада, како би ослободили Гроб Господњи од Турака, јер тада све државе на западу беху католичке, то је пошло за руком Годефроју де Буилону из првог крсташког похода и других, јер су имали доста војника. Ујединише се француски коњаници, теутонски коњаници, затим малтешки и шпански коњаници. Тада сви народи устадоше и кренуше у један велики крсташки поход против Турака. Између осталог, они потукоше Турке и заузеше Гроб Господњи. Пошто га католици окупираше, они рекоше: „Ми изведосмо Јерусалим из турских руку. Од сада је наш.“

Католици за време свог пребивања тамо, учинише много. Видиш, на Гробу Мајке Божије колико су степеница начинили, направили су цркву Ротонду, затим су подигли многе католичке манастире око Јерусалима, све у Христово име, док православне склонише по страни. Приближила се Пасха.

Дођоше људи из читавог света, јер католика има више него нас. Дођоше да виде благодатни огањ. Нашег патријарха и све свештенике одведоше у манастир светог Саве Освећеног, око 30 км удаљен од Јерусалима, и тамо их затворише: „Ту останите и служите! Ви православни, немате шта да тражите на Гробу Господњем!“

Папа је окружен кардиналима, свештеницима служио на Гробу Господњем. Када су служили васкршњу службу, запеваше и они „Васкрсење Твоје, Христе…“, али ниодкуд знака. Цар, који беше присутан рече: „Ја сам прошле године био овде и благодатни огањ је сишао православнима. Зашто није и вама дошао?“

И тако они служаху до ујутру, а ниодкуд знака.

„Где је православни патријарх?“

„Ваше величанство је наредило да га одведемо у манастир светог Саве Освећеног. Тамо је са свештенством.“

„Идите и доведите православног патријарха назад, јер хоћу да видим благодатни огањ и истину, ипак је Васкрс, Христос је васкрсо.»

Доведоше они патријарха из манастира светог Саве Освећеног, само са седам свештеника. Остали су се бојали да дођу, јер су веровали да ће их убити. Патријарх је тада рекао:

„Како Бог да. Хајдете, чада, цар нас позива, јер је дошло писмо.»

Одведоше патријарха Јоакима са седам свештеника и казаше им:

„Оче, благодатни огањ није сишао. Ево, наши служе од синоћ, а већ је јутро.“

Патријарх је одговорио:

„Да, ваше величанство, ако није сишао, није воља Божија ! Ми не знамо зашто није дошао Благодатни Огањ.“

Било га је страх да каже, јер је помишљао: „Можда нас је позвао да нас искуша.“

„Оци, да ли ће вама сићи Благодатни Огањ?“

„Ми верујемо Богу, да ће доћи, јер је одувек силазио, а ја сам овде само са седам свештеника, јер се народ причестио и отишао је свако на своју страну.“

„Служите, Ваша светости!“

Православни патријарх се обуче у одежде. Беше јутро, око девет сати, другог дана. Директно је ушао у Гроб Господњи и одмах је кренуо да савршава васкршњу службу. Када је почео да поје: „Воскресеније Твоје, Христе…“, готово, Благодатни Огањ је сишао, сва кандила се упалише сама, а патријарх је узео благодатни огањ и дао је цару. Цар је рекао: „Чак и ако Латинско царство опстане, на Гробу Господњем нека остану православни, јер само њима силази Благодатни Огањ!“

Зато рекох, па нисмо били тамо? Не знамо све? Зато, када чујеш неког проклетог секташа да каже да не верује у Цркву, одведите га у Јерусалим да види чудо Благодатног Огња који силази на Васкрс. Јер Огањ не силази секташима, нити њиховој проклетој синагоги, не силази нити католицима, нити Јерменима, само православнима силази. Амин. (Текст преузет из књиге „Сведочанство Православља“)

Горецитиране антиправославне изјаве екуменисте Владете Јеротића, за добро упућене православце, нису изненађење. Он је један од главних заговорника сједињења православних и римокатолика који су, тобож, и сад, „мистички“ – „једна Црква“. Ни његова синкретистичка бљутавост типа „брат је мио, ма које вере био“, не зачуђује ако се зна да се он, поред православног Хришћанства, формирао под снажним упливом неогностицизма розенкројцерско-масонског и антропософског типа.

Традиција под чијим се утицајем нашао др Јеротић је: “езотерно” хришћанство Јоакима да Фјоре (римокатоличког хилијасте), Дантеа (који је доживео уплив гностичких идеја што су их, кроз песме о Дивној Дами, Европом ширили трубадури и трувери), розенкројцера (претеча масонерије, који су, бавећи се алхемијом и окултном философијом, били пантеистички еманационисти, посвећеници магијске иницијације кроз коју се спознаје да “што је горе, то је и доле”), Лесинга (масона-просветитеља, учитеља “универзалног братства” људи укључених у слободнозидарску дружину), Шелинга (немачког идеалисте чији је поглед на свет такође био неогностичке обојености), Рудолфа Штајнера (једног од најзначајнијих окултиста XX века, оснивача антропософије), Кандинског (сликара-антропософа, који се нашао међу претечама идеје “Уједињене Европе”) и Карла Густава Јунга (психо-гностичара.)

У својој студији о Моцартовој “Чаробној фрули”, др Јеротић пева химну овој опери, која се, и данас, изводи као масонска иницијацијска музика, и најбоље изражава идеје мистичке масонерије, блиске нашем мислиоцу. Јер у књизи “Постојаности Владете Јеротића” под одредницом “Масонство” налази се (очито, као нешто са чиме је др Јеротић сагласан), следећа дефиниција слободног зидарства (из дела руског масона Новикова): “Ми смо под именом правог масонства подразумевали оно масонство које посредством самопознања и просвећености води најкраћим путем ка моралном усавршавању, и то стазама хришћанских поука… Свако масонство које поприма политичке облике је лажно; и ако у њему приметиш макар и трачак политичких облика, веза и релативизације речи једнакост, слобода – сматрај то лажним масонством”…

О православном ставу према масонству можете прочитати ОВДЕ.

image
Владимир Димитријевић

О животу и делу Владете Јеротића темељну студију, под називом „Лавиринт у човеку? – Човек у лавиринту?“, написао је наш сарадник Владимир Димитријевић. Овај Димитријевићев напис, који смо првобитно објавили у марту месецу 2009. године, можете прочитати овде:

image
Извор: Борба за веру

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *