понедељак, фебруар 27, 2017
Насловна > НОВОСТИ > Узмимо РАД у своје руке!

Узмимо РАД у своје руке!

Рад је непходан, радом стварамо, а такође нам је свет овакав – какав је данас нама остављен, креиран неким радом. Дакле, рад је питање напретка, па и самог опстанка.

У свету око нас можемо сагледати, предивне ствари начињене и настале радом; велелепне грађевине, путеве, насеља; затим човек је својим умом и радом стварао занате, уметност, разоноду, писмо и културу и духовност…

Предање нам говори, да требамо чувати оно што су створили пре нас, а исто тако развијати усавршавати па и мењати своје окружење, тако да нам буде добро и на корист свима у овом световном животу. Међутим, изгледа да смо у најскоријим часима историје, некако сва делања препустили неком другом (ко је тај други?), а своје снаге усредредили претежно на уживања, на лагодан живот, ни не размишљајући докле нас то може довести, ни да ли је то одржив начин за опстанак?!

Излишно је и да помињем у шта се ово друштво, у коме живимо, изродило и у шта се претвара, АЛИ, знајте да је све то са великом одговорношћу свакога од нас. Почев од претераног истицања, да свако од нас може бити „најбољи и највреднији“, (не знајући, па и не покушавајући да се бавимо пословима важним за сваког појединца у држави), па све до избегавања преузимања одговорности, макар за прљав ходник заједничке зграде или за поклоњене оцене ђацима, па и за пуста села – куда стремимо?

Кад истичем да је неки посао важан за заједницу, онда мислим и на физичке послове, али и оне који су умни и чине уствари потпору, ономе што рукама стварамо, а не издизање до уобразиље. Дакле, сваки посао је важан, али важно је да тежи ка добробити човека, ка напретку у правом смислу те речи; а не да буде само посао ради посла и наука ради науке, па да буде злоупотребљена чињеница, како нешто ипак радимо.

Нема ту превише речи, којима бисмо могли описивати суштину опасности од заборављања ко смо и шта треба да чинимо, како не бисмо угрозили себе саме, а тако и завет који нам је остављен од наших старих, од Бога! Имам само неколико предлога, а после треба прионути на посао; ево лека забораву, још само да почнемо:

-Окренимо се око себе за почетак, (покупимо смеће из оближње реке…)

-Организујмо се и садимо дрвеће, где год је могуће (већ је познато зашто)

-Научимо децу да буду радна, да се истичу поштењем (не штедимо децу од обавеза)

-Са пријатељима из околине, поправимо шта треба на оближљој школи, амбуланти…

-Покренимо се и окупимо људе, који још увек знају старе занате, учимо од њих (требаће нам, јер наслеђе занатлија не сме остати заборављено)

-Оснујмо попљопривредне задруге, оснажимо људе, који се баве производњом здраве хране у нашој плодној Србији (да не зависимо од увоза)

-Учимо децу суживоту са природом, радимо на очувању здраве околине (док је још имамо)…

 За све ово нам нису потребне ни владе ни „они“, потребно је само да донесемо одлуку, да позивајући се на чињеницу да смо свесна бића – и направимо договор; а затим да свако од нас крене са радом и употпуни развој и побољшање своје заједнице, радом, знањем и залагањем. Развијајмо у свести младих да рад (онај прави, поштен), није створен да нас застиди, већ да нас оплемени, развија и даје нам потврду да испуњавамо задатак, који нам је дат чињеницом и благословом да смо људи!

 Аутор: Биљана Миленковић

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *