петак, јануар 20, 2017
Насловна > НОВОСТИ > Три оброка или српски сељак у ЕУ ропству

Три оброка или српски сељак у ЕУ ропству

Србија је у преговорима са Евроунијом стигла и до мираза, наше земље-очевине.

 Званичница Министарства пољопривреде, Снежана Савчић Петрић, рекла је 16. априла да се у области пољопривреде очекује захтеван посао утврђивања прелазних периода за усклађивање, развој институција (за пријем новца из ЕУ, а из којих је теже красти) и питања попут производних квота. Званичница се нада и преговорима о праву на куповину пољопривредног земљишта, мада је та ствар за ЕУ већ готова.

 Због чега ће бити тешко са пољопривредом?

 Пољопривреда Србије налази се већ 80 година у сталној и вишеструкој кризи – поверења, стратегије развоја, аграрне политике, финансија, управљања, организовања, конкурентности, инвестирања, тржишта … и другим облицима криза.

 Поштени људи и врсни стручњаци говоре да је решење у суштини једноставно. Сељаку, у ланцу од њиве до трпезе, треба да остане више новца у деоби са складиштарима, накупцима, прекупцима, прерађивачима, … Надаље, држава треба да гледа на село као пристојно и пожељно место за живот, а не само као место за рад. То би спречило опасну поделу нације на грађане и сељаке.

 Власт Србије није хтела да се меша у „тржишне“ односе, већ се досетила да све те кризе пребаци на терет ЕУ и Развојне банке Немачке. Ови прихватају да помогну, али уз гаранцију да ће једног дана земља моћи бити њихова.

 Стога не чуди потписивање штеточинског Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, којим се Србија обавезала и да од 1. јануара 2017. омогући странцима, правним и физичким лицима, куповину српског пољопривредног земљишта и осталих непокретности. У ту сврху мењаће се Закон о пољопривредном земљишту где пише да се пољопривредно земљиште „не може отуђивати“.

 Главни идеолог ове журне велеиздаје са придруживањем ЕУ, позивао се на „брзи прилив“ инвестиција и стручности. У Србији, он припрема младе правнике да спроведу превођење земље у руке међународних финансијских шпекуланата, европских агробизнис компанија и домаћих варалица и гуликожа.

 Финансијски шпекуланти у доба криза спасавају велики капитал купујући земљу као најсигурније и највредније добро неопходно за живот. При томе не мисле ништа производити, већ евентуално променити намену земљишта, како би стекли још више профита градњом некретнина. Жалостан пример је Румунија у којој је купљено много земљишта, а да се у неким регионима не користи и до 36% истог. Што се тиче агробизнис компанија, кључна питања су шта ће оне производити, на који начин (убрзаним срозавањем плодности тла) и коме ће продавати произведено. Неупитно је да нико из ЕУ неће субвенционисати пољопривреду у Србији да би Срби имали јефтинију храну.

 У оваквим глобалним односима и условима у вези са производњом хране, већ осиромашени српски сељак остаје једини бранилац народа од глади, једини чувар прехрамбене сигурности и добро начете националне самосталности и сигурности.

Припрема са умишљајем

 Алгоритам злочина је добро разрађен. Како нам је својевремено објаснио економски убица–покајник, прво се врши детаљан попис стања у одређеној области и држави–мети. Под изговором да такав попис треба ради доброг управљања и пружања помоћи.

 У Србији су после 50 година урађена чак два пописа. Један су платиле САД, а други ЕУ. Донацију од 9 милиона евра поделило је 240 српских „експерата“ и направило „Стратегију развоја пољопривреде“ са којом нико у Србији није задовољан, јер садржи само обиље статистичких података. Али је сам „донатор“ задовољан. Направиће он већ своју стратегију.

 Иако села захватају 80% територије Србије и 45% становништва, ови људи и овај простор су практично без заштите и без савезника. Српски сељаци нису припремљени за лажну тржишну утакмицу у ЕУ. Зашто лажну? Па зато што су домаће пољопривредне субвенције вишеструко ниже од оних које се добијају у ЕУ. Европски фармери, захваљујући помоћи својих држава, извозе храну сиромашним земљама, по ценама које су испод нивоа трошкова за њену производњу (дампинг цене). Тај „губитак“ се надокнађује када мали фармери у сиромашним земљама пропадну и постану спремни да своју земљу продају по ниским ценама.

 Ако је за утеху, ЕУ је маћеха и сопственим тзв. ситним сељацима. Чеслав Адам Сјекјерски, пољски посланик у Европском парламенту и потпредседник одбора за пољопривреду у ЕП у свом извештају о „Будућности малих газдинстава“ упозорава да нестанак малог сељака значи и нестанак читаве једне културе живљења.

 Иначе, домаће пољопривредне субвенције, недовољне и у вечитом кашњењу, не прима скоро 90% пољопривредних газдинстава од око 770 хиљада колико их укупно има у Србији.

 Однос тржишних снага српског и ЕУ пољопривредног произвођача видљив је у чињеници да је, и поред отворености тржишта ЕУ за српске пољопривредне производе, ова погодност искоришћена са једва 30%. Уочене су и друге слабости: пад наших буџетских прихода од царина у милионским евро износима и повећање увоза пољопривредних производа из ЕУ.

 Србија повећава извоз житарица, а ЕУ извоз меса. Практично за ЕУ само обрађујемо земљу, јер сама нема довољно плодне земље. Читавих 45% пољопривредног земљишта у ЕУ нема довољан садржај органске материје, према подацима из 2006. године. очигледнија у чињеници да је потребно 150-500 година да би се природно оформио површински слој плодног земљишта дебљине од само 2,5 сантиметра.

 Немамо разлога да се хвалимо суфицитом у трговини пољопривредним производима са ЕУ. Знају они добро шта раде. Извозе храну за чију је производњу потребно 14 милиона хектара, а увозе храну за чију је производњу потребно 49 милиона хектара. То значи да ЕУ за своје потребе користи 35 милиона хектара ван својих граница. Највише плодне земље недостаје Немачкој. Због тога се није могла суздржати да не пружи своје канџе према Украјини која је трећи светски извозник кукуруза, са 18,5 милиона тона годишње, док је извоз од 10 милиона тона пшенице сврстава на шесто место у свету.

 Последице државне небриге о селу и потпуне социјалне, политичке, економске и стручне деградације сељака су очигледне. Процена САНУ је да ће у наредних 15 до 20 година нестати 1.200 села која ће остати без становништва, што је готово четвртина од садашњих 4.600 сеоских насеља. У 86 % села се бележи пад броја становника, у 706 насеља има мање од 100 људи, док у око 200 села нема више становништва. Око 50.000 сеоских кућа је потпуно а 150.000 „привремено“ напуштено.

 Финансијски је сиромашно 38% сеоског становништва. У Србији се обрађује укупно 3,356 милиона хектара земљишта, а колико се не обрађује, није пописано. До два хектара пољопривредног земљишта користи 47% од укупног броја породичних газдинстава. Сцена пропасти је изграђена. Они су први који треба да нестану за ЕУ-ропску Србију.

Да ли ће странци куповати земљу у Србији?

 Странци већ одавно купују српску земљу и земљу у Србији. Словенија је одавно продала странцима земљу „избрисаних“ Срба . У Хрватској је такође у току масовна продаја српске имовине. У БиХ је масовна продаја српске земље вехабијама а уз границу са Републиком Српском, где Арапи купују земљу од Срба који не могу да економски преживе у окружењу, понајвише у Сарајеву, на Илиџи која је богата зеленилом и водом.

 У Србији је за почетак отето 15% територије (Косово и Метохија) и подељено Албанцима, а по идеји Аустроугарске од пре 101 године. Истовремено Аустрија масовно дели држављанство Србима и осталим грађанима Србије. Имовина тих људи је на неки начин аустријска имовина. Немци намеравају да тражи повраћај имовине фолксдојчера. Још је Бизмарк тврдио да су Срби самосвестан народ и као такав не сме бити уз Дунав. Можда данас Срби и нису исти као у доба Бизмарка, али Немци јесу.

 Масовно се продају куће Албанцима на правцу КиМ – Ниш и око Ниша. Да иронија буде већа, у томе им помажу Срби протерани са Косова које је Србија заборавила да збрине.

 Што се тиче цена земљишта, за будуће купце је она багателна. Док је најквалитетнија земља у Војводини 5.000 евра по хектару, таква је у ЕУ 50.000 евра по хектару. У Данској, која понајвише слуша свога сељака, цена је и до 70.000 евра по хектару.

 Иначе, странци су не чекајући 2017-ту дошли у посед земље у Србији и куповином капитала предузећа у стечају (а не предузећа), као и прављењем заједничких фирми са домаћим бизнисменима. Колико је до сада отуђено земљишта, држава крије као гуја ноге.

 Док не стигне ударни талас распродаје, држава и штампа шире лажи, дезинформације и снове о туђим фондовима. На удару ће бити тзв. ситни сељаци, задруге и предузећа која имају земљиште.

 Колика је глобална трка за земљиштем говори и податак да се појавио израз „грабеж земљишта“ (енг. land grab). У том грабежу учествују мултинационалне корпорације, комерцијалне и инвестиционе банке, пензијски фондови, државне агенције. Ако се не може купити, земљиште се узима у дугорочан закуп од чак 100 година тако да је после тог рока неупотребљиво. Пољопривредна производња се одвија за глобално тржиште, а не за потребе локалног сиромашног становништва за храном. Зато је глад најчешћа тамо где је природа дарежљива. У последњих десетак година богате земље су купиле или дугорочно закупиле у земљама Африке, Азије и Јужне Америке око 230 милиона хектара обрадивог земљишта по багателним ценама. Процес се убрзава. Према проценама фирме Land Deal Politics Initiative отимачина је дошла до нивоа од 80 милиона хектара годишње.

 Има ли спаса?

 Има. Србија да што пре одбаци Споразум о придруживању са ЕУ и удружи се са оним ко има много више земљишта од целе ЕУ, коме не треба отимање туђег и који своју срећу не гради на несрећи другог. А Срби – грађани и сељаци – да испуне Завештање.

 У противном, србијански режим мора имати стално на уму речи Лава Троцког: „Свако друштво од револуције дели само три оброка.“

 

Аутор: Часлав Кузмановић

Извор: Фонд Стратешке Културе

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *