понедељак, јун 26, 2017
Насловна > ПРЕНОСИМО > С ДАНОМ ПОБЈЕДЕ, СЈЕЋАЊЕ НА ЧАСНЕ ПРЕТКЕ

С ДАНОМ ПОБЈЕДЕ, СЈЕЋАЊЕ НА ЧАСНЕ ПРЕТКЕ

Поставља се питање: Какав смо народ и ко су нам били преци и јесмо ли ми достојни њихови потомцима, ако једини у Црној Гори нијесмо прославили 9. мај, Дан побједе над фашизмом ?!

Црна Гора је одвајкада позната као „Српска Спарта“… Пет вјекова се одупирала турском ропству и Османлијској империји, а предвођена Светим Петром Цетињским, чија би духовна чеда сви требали да будемо, на Брајићима је голорука дочекала тадашњу Наполеонову најмоћнију свјетску силу. Црногорци су гађали Французе са око три хиљаде турских лобања које су покупили из Цетињског Манастира, што је код француза изазвало невиђену панику и страх. Свети Петар Цетињски је на крају својом бриљантном дипломатијом успио да убиједи Наполеона да нас заобиђе, што му је Наполеон обећао и у широком луку заобишао Црну Гору са својом армадом. Руски пјесник Пушкин је тај догађај овјековјечио стиховима:

… „Черногорцы? Что такое? Бонапарте вопросил:
Правда ль: это племя злое, не боится наших сил ?“…

… „Бонапарта питао је: Црногорци ? Што је то ?
Зар се збиља силе моје, не боји то племе зло ?“…

Како се на свог рођака Светог Петра Цетињског не угледаше синови Краља Николе, него се срамно уписаше на станицама српске историје када су се са истакнутим бијелим заставама предали на првим борбеним линијама на Ловћену, без борбе, а потом на Цетињу дочекали Аустроугаре као побједнике и са њима играли у колу, славећи капитулацију Црне Горе, док су Црногорци истовремено на Мојковцу налагали крваве бадњаке, пребројавали мртве и рањене и славили побједу Мојковачке битке…

… „Но око шта Црногорци гину, кад су Швабе на престолу њену
И у тога Страшног суда дане, Црногорци град Мојковца бране.
Не бране га њиме да се спасе, но да силу дочекају на се
Која шћаше Србе да претече, да им жива ока не утече. „…

Но није ово једина брука, која се десила Црној Гори „Српској Спарти“… Непожељна је и прећутна чињеница, да је у вријеме окупације Црне Горе од фашистичке „Силе осовине“ , данашњи Свети свештеномученик Јоаникије Липовац, а тадашњи Митрополит црногорско-приморски сарађивао са италијанским и њемачким окупатором. Поготово се оптужује да је био близак Италијанима, нарочито након посјете италијанског краља Виторија Емануела III у мају 1941. године када је посјетио и Цетињски манастир. Краљ је тада изразио жељу да присуствује Светој литургији, па је био дочекан од стране Јоаникија лично, заједно са свештенством. Протојереј-ставрофор Никола Марковић, одбио је да се обуче у одежде, што је био јасан знак да је добар познаваоц правила и канона и да се противио Служби са јеретицима и јеретиком италијанским краљем, који је био близак са папом Пијом XII. Након тога је и протојереј-ставрофор Илија Поповић, подстакнут овим чином у олтару пред свима скинуо одежду и отказао послушност Митрополиту. Након посјете, Митрополит је покренуо против обојице дисциплински поступак, а касније их казнио укором и опоменом. Очигледно је, да је Јоаникије Липовац био у канџама екуменизма условљен Конкордатом…

(Митрополит Јоаникије Липовац дочекује фашисту и јеретика италијанског краља Викторија Емануела III)

Митрополит Јоаникије је присуствовао Петровданском сабору, на ком су црногорски сепаратисти прогласили обнову црногорске државости. Петровдански сабор је била скупштина одржана 12. јула 1941. у сали Зетског дома на Цетињу од стране присталица Независне Црне Горе под окупацијом италијанске фашистичке власти. Секула Дрљевића био је један од главних говорника на Петровданском сабору. Сабор је прогласио поништење одлука Подгоричке скупштине и прогласио обнову Краљевине Црне Горе, али његове одлуке никад нису спроведене због Тринаестојулског устанка који је избио сјутрадан.

Општенародним устанком 13. јула 1941. године, народ Црне Горе се сврстао у велику антифашистичку коалицију. У устанку су заједно учествовали: црногорски сепаратисти – зеленаши, четници, партизани и комунисти. Послије овог догађаја у Црној Гори зеленаши и четници су прешли у конвертитство, док су партизани и комунисти у Црној Гори остали заклети антифашисти.

Гувернер Алесандро Пирцио Бироли главни представник окупационе власти фашистичке Италије у Црној Гори након избијања устанка у Црној Гори 1941. је започео репресалије над целокупним становништвом, а у јануару 1942. издао проглас којим пријети стријељањем 50 талаца за сваког убијеног и 10 талаца за сваког рањеног италијанског војника. За борбу против партизана тражио је ослонац у четницима и у црногорским сепаратистима који су били у опозицији Дрљевићу. Група Крста Поповића је била дистанцирана од групације окупљене око Секуле Дрљевића. У октобру 1941. године, црногорског сепаратисту Секулу Дрљевића из Црне Горе, Пирцио Бироли протјерује и конфинира у Санремо, а у марту 1942. године успијева да направи коалицију између четника и зеленаша.

Почетком марта 1942. генерал Крсто Поповић, учесник Мојковачке битке и Божићне побуне из 1918. мобилише своје присталице. Они се окупљају под црногорским алај-барјаком и уз помоћ италијанских окупационих власти формира се Црногорска народна војска са предвиђеном укупном формацијом јачине између 6.000 и 8.000 људи, али стално активна је била једино Ловћенска бригада која је бројала 1.650 припадника. Ловћенска бригада је била квислиншка оружана формација у НД Црној Гори која је основана у марту 1942. године, којој су италијанске власти обезбједиле редовне плате, снабдијевање и наоружавање. Припадници Ловћенске бригаде на народним капама су носили црногорске краљевске двоглаве орлове и у народу су били познати као зеленаши (по подјели на бјелаше и зеленаше из 1918. године).

(ЦРНОГОРСКИ КОЛАБОРАЦИОНИСТИ: Четнички пуковник Бајо Станишић и Црногорско приморски Митрополит Јоаникије Липовац. У друштву са фашистом – италијанским окупационим гувернером – генералом Алесандром Пирциом Биролијем.)

Пирцио Бироли је потписао споразум 24. јула 1942. са вођом црногорских четника Блажом Ђукановићем. По том споразуму, црногорски четници су легализовани, обавезали су се да ће помагати Италијанима у борби против партизана, а заузврат ће добијати оружје, муницију и плате. Црна Гора је подијељена на три зоне који су обезбјеђивале четничке јединице Баја Станишића и Павла Ђуришића и Ловћенска бригада зеленаша Крста Зрнова Поповића. По повлачењу партизана за Босну, четници су напали зеленаше и то је био крај коалиције. У овом сукобу су Италијани узели зеленаше у заштиту. Од ових догађања па надаље, зеленаши одбијају да нападају партизане. Ловћенску бригаду, чији је командант био Крсто Поповић, после капитулације септембра 1943. године и повлачења италијанске војске из Црне Горе, захватило је расуло и Њемци су је расформирали у новембру 1943. године, а Крста разоружали.

Крсто Поповић остаће упамћен и по реченици у којој је истакао важност Црне Горе у Српству написавши да је: „Црна Гора она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове“. А окупација Црне Горе остаће упамћена и по трагу који су Италијани оставили до данашњих дана. Наиме, Италијани су за собом оставили хиљаду италијанске солдатске копилади, а да крв није вода показују и пароле које се скандирају на политичким и спортским манифестацијама и данас на Цетињу, као: „E viva vero Montenegro“, гдје се црногорска копилад додворавају римокатоличком папи, као и пароле: „Србе на врбе“ и „Уби, закољи, да Србин не постоји“.

(Злогласни Четнички Војвода Павле Ђуришић држи говор пред фашистом – италијанским окупационим гувернером – генералом Алесандром Пирциом Биролијем.)

Да бих ово што сам навео доказао да је тачно, аргументоваћу све уз паралеле, непобитних историјских чињеница које се лако могу провјерити, а које су у овом случају преношене аутентично са кољена на кољено о мом братству и племену… Покушаћу да прикажем цјеловиту слику о судбинама мојих предака који су учествовали у одбрани отаџбине од Дедагиног погрома Дробњака, па све до Скадра, Брегалнице и Мојковца, са посебним освртом на и Други свјетски рат. Покушаћу да представим лица људи који се нијесу покорили злу и који су се активно борили у балканским и два свјетска рата, а чијих се ликова сјећају поносни потомци и чувају их од заборава.

Дробњаци су одрубили главу злогласном турском харачлији Смаил-аги Ченгићу на Мљетичку, ради освете седам Петровића које је он побио на Грахову. Његош је тражио да му се дробњаци закуну да ће му осветити породицу. Дедага син Смаил-агин је из освете у тим крајевима два пута похарао Дробњак и извршио страшан погром. У оба наврата је побио много нејачи, попалио куће, усјеве и посјекао воћке. Значајна је ствар то што је желио да дробњацима утре ген, па је намјенски са собом доводио дегенерике из Босне, који су силовали жене, да би се рађала дегенерична дјеца. Оба пута после Дедагине похаре, Дробњачки Главари су доносили одлуке да сваки мушкарац има обавезу да након девет мјесеци од похаре удави новорођенче, које му роди: жена, сестра или мајка. Тако су и радили. Остало је упамћено да се из два наврата у Дробњаку задавило по хиљаду новорођенчади, што није био случај на Цетињу после капитулације Италије…

Моје братство је дало доста добрих људи и јунака, који су се истицали у борбама против непријатеља.
Вуле Жижић од зенђила Струга је због показаног јунаштва опјеван у народним пјесмама. Мој чукун-чукунђед Брацан звани Јуса Жижић био је познат црногорски ратник. Често је ратовао са Турцима, са џефердаром у руци бранећи своју земљу и стадо оваца у Меким долима на обронцима планине Војника и Крнова. Он је Вулу Жижићу дотурио џабану од Котора до Струга, прошавши страже никшићких Турака и тако му помогао да се одбрани од Дедаге Ченгића, око Митровдана 1847. године, ради чега је Вуле опјеван у „Огледалу српском“ у пјесми „Чардак Алексића“ .

Љуто цвили Ченгићу Дед-ага
уз кољено мостарског везира:
„Хај, помагај, драги господаре,
од Ускоках, турскијех крвниках;
они су нам очи извадили,
они баба посјекоше мога,
око њега седамдесет агах,
све јунака и господичића
од све Босне и Херцеговине.
Бољи бјеше Ченгић Смаил-ага
са његово триста тевабијах
но тридесет на Босну градовах
са њихових тридест капетанах.
Кад погибе Ченгић на Млетичку,
сву су турску земљу заплакали,
заплакали, у црно завили, –
и те смо им јаде опростили.
Турковати не дају Турцима
ни по раји купити верђије,
с’јеку Турке на свакоју страну,
баш од Лима до мора сланога.
И те смо им јаде опростили,
ал’ им јаде опростит не могу:
направише од боја чардаке,
а чардаке на земљу цареву,
без питања цара и везира,
без тапије ефенди-кадије,
Дамјановић на Кара-Малинско,
Жижић Вуле Стругу зенђиломе,
около њих шездесет Ускоках;
у чардаке џебехану ране,
на чардаке суше турске главе.
Те им јаде опростити нећу,
већ ми подај ситну бурунтију
да окупим силовиту војску
да ударим на села ускочка.
А дајем ти турску вјеру тврду:
хоћу села попалити њина,
хоћу робље поробити њино,
насјећи се глава од Ускоках;
што претече испод сабље моје –
то ћу шћерат у Морачу тврду,
ни ће ваљат тамо ни овамо.“

Одбише се Турци од чардака,
од чардака на Кара-Малинско,
па ми онда зорно ударише
на чардаку под Стругом Жижића,
на чардака осуше плотуне,
од чардака цјепанице скачу.
Ал’ се бране дванаест јунаках,
не дају се примаћи чардаку,
него бију око себе Турке.

После тог догађаја Турци су Јусу заробили исте зиме и везаног су га коњима за репове вукли кроз наносе снијега од два метра и то из Дробњака до Травника, гдје су га погубили на Травничкој кули набијањем на колац пред Травничким везиром, гдје се упокојио у Господу, у највећим мукама на начин како то бива са великомученицима. Његош Јусу није опјевао, али је Књаз Данило (Манити Зеко) Жижићима због Јусе дао капетанство. Осим Јусе и Вула, чувен је био Крсто (Лако) отац Радојице Жижић, као и многи други о чему говоре медаље, ордења и одликовања… И данас се зна која је његова земља била на Крушевицама, одликован је медаљом Светог Георгија 1887. године од руског цара Александра II. Крстово име записано је у сали Светог Геoргија у Кремљу заједно са именима руских ратника са највећим ратним одликовањима.

Павић Жижић, син је јунака Вула Жижића. Из Струга Вулови синови Павић и Неђељко одселе се у Поља код Мојковца, на земљу коју је Павић добио на поклон од црногорске владе за изузетне заслуге које је учинио када је 1861. године посјекао чувеног турског јунака и великог зулумћара Синана Свиралу из колашинског краја.
Кућа у којој су живјели била је надалеко позната као чардак Жижића. Из лозе Павића Жижића потичу бројни Жижићи, који су имали значајан утицај на историју Црне Горе и Југославија. Међу њима су Павле Жижић, посланик Скупштине 1918. године, Томаш Жижић, народни херој, Живко Жижић, савезни посланик и министар у Влади Црне Горе и Зоран Жижић, посланик црногорске Скупштине и премијер СРЈ.

Павле Којадинов Жижић био је познат као политички радник и дугогодишњи посланик скупштине Црне Горе. Био је учитељ и члан Партије комуниста од 1919. године, носилац листе на изборима 1920. године, за њега су гласали сви Ускоци осим два попа и три учитеља, у НОП-у је од првих устаничких дана у санџачким јединицама на одговорним функцијама. Потписник је одлукео на Великој Народној Скупштини Српског народа у Црној Гори, донијетој на сједници од 13.новембра 1918. у Подгорици о уједињењу са Србијом, познатијим као Подгоричка скупштина.

Комунистичке идеје у Пољима је донио и почео приповиједати Марксизам Павле Жижић, учитељ, још 1914. године. Он се са својим револуционарним опредјељењем огласио у Београду априла 1919. године, стварањем Социјалистичке радничке партије Југославије, да би следеће 1920. године, у Вуковару, на Другом конгресу СРПЈ био и главни тумач комунистичких идјеа, на којем је СРПЈ добила ново име КПЈ. У тим данима стварања КПЈ, међу једномишљеницима помиње се и име Секула Ракочевића, а Мијајло Вуковић, већ је био евидентиран у списковима симпатизера КПЈ, па је као такав и добио „васпитне савјете“ од стране Бошка Бошковића, тада режимског начелника среза колашинскога.

У Комитском покрету 1916-1918. године истакли су се Митар, и син му Радосав који је био војвода. Радосав је умро од шпањолице.

Јован Божов Жижић

Јован Божов Жижић, командант Ускока и Дробњака у Мојковачкој битци носилац је укупно дванаест највиших ратних медаља и ордења. Појединачне податке о Јовановим медаљама не знам, али знам да су му уклесане на надгробном споменику поред Цркве у Милошевићима. Сјећам се само да је носилац Обилића медаље.

Драгоје (Шпиро) Жижић из Милошевића добитник је златне Обилића медаље. На једном Сабору прије рата, с разлогом је ударио шамар Павлу Ђуришићу, ради чега му се касније Павле несојски осветио на начин што му је у злогласном Колашинском затвору свирепо мучио два сина (од 16 и 18 година), забијајући им чивије под ноктима и чупајућим им нокте и масакрирајући их, док нијесу издахнули.
Миладин Драгов Жижић из Струга, добитник је сребрне медаље Обилића. његов син Драгомир је у НОП-у од 1941. године, био је борац у Четвртој и Седмој црногорској бригади, а његов брат Радомир погинуо је априла 1944. године код Никшића као борац 7. омладинске црногорске бригаде.

Синови Миладиновог брата Марка, Божо и Милош су били активни и истакнути борци НОР-а од првих ратних дана. Непријатељ их је ухватио и спровео у Колашин, гдје су осуђени и стријељани августа 1942. године на Барицама. Њихов брат Богдан Марков је у НОП-у од 1941. године. Налазио се у Четвртој црногорској бригади, а послије рата на одговорним дужностима у органима безбиједности у срезу. Учесник је битке на Сутјесци 1943. са мајком Милевом и сестром Иконијом . Ријеткост и велика храброст, сва фамилија.

Никола Радованов Жижић из Милошевића, добитник је сребрне Обилића медаље.

Лазар (Петар) Жижић, из Милошевића носиоц је сребрне Обилића медаље.

Малин Танасијев Жижић, из Милошевића добитник је сребрне Обилића медаље.

Ћиро Пејов Жижић, из Милошевића добитник је сребрне Обилића медаље. Био је цијењен човјек. Предсједник општине Шавник. Носилац партизанске споменице 1941. године. Учесник I засиједања АВНОЈа у Бихаћу1942. Учесник II Засиједања АВНОЈ-а у Јајцу 1943. године.

У Другом свјетском рату, Италијани су ми побили пола села ради одмазде коју је Бироли прокламовао. Међу мојим стријељаним рођацима био је и најугледнији и најчувенији међу њима, Јован Жижић потпуковник у пензији. Нарочито се истакао у Балканском и Првом свјетском рату. Био је командант дробњачко-ускочке бригаде, која је на позив Сердара Јанка Вукотића на Мојковцу, својим јунаштвом и вјештином командовања задивила све и одлучила битку у част црногорске војске. У Мојковачкој бици дробњаци су шести пут повратили од Аустроугара Бојну њиву, тиме су одлучили и овјековјечили побједу у част црногорске војске. Осим Јована Жижића, истакао се као велики јунак Радојица, официр црногорске војске који је погинуо, са њим су погинули и Милинко и Радован, а рањени су Мирко и мој прађед Миладин звани Милош. Мој прађед је подлегао од последица рањавања, тако да му се гроб не зна.

(Са Споменице Мојковачкој битци, одржаној 1940. године. С лева на десно: г. Љубомир Полексић, пешадиски пуковник, г. Јован Жижић потпуковник у пензији, г. Никола Ружић капетан у пензији, г. Сава Микић, начелник – ваздухопловни потпуковник у пензији.)

Кад западне смјести дивизије“,
Онда поглед у исток уприје.
Каква отуд опасност пријети
Кроз велике горе и врлети.
Па он мисли кога ту да стави,
Те наредбу у Дробњак оправи
А на руке Жижићу Јовану.
„Одмах чете твоје нека бану,
За двадесет и четири сата
Да ми стигну Мојковцу на врата,
Да прославе Лепеначку косу
Ка Чевљани на Јавору што су“.
Па кад такво наређење даде
Град Брсково посматрати стаде,
Бојну њиву и горе крваве
Кудије ће Швабе да преплаве.

Пада снијег Швапска војска гине,
Гази Жижић преко Сињаевине…

Велики родољуб, чувени потпуковник и командант дробњачко-ускочке бригаде Јован Жижић био је на Мојковцу саборац са тадашњим капетаном и командантом извиђачког одреда Крстом Зрновим Поповићем.
Када су Италијани запалили наше село први пут, стријељано је доста Жижића, међу којима је био угледни Дрека Жижић. Јован је већ тада био старац од седамдесет и кусур година, али игром случаја спасио се у збјегу, са којим је из Војника посматрао како све куће горе, осим његове куле коју су Италијани „поштеђели“. И ако му је жена Јока била од Вукотића и рођака Regina Jeleni, могао је а није хтио да буде колаборациониста, као његов саборац Крсто Зрнов, чију су „Ловћенску бригаду“ Италијани наоружавали, финансирали и хранили Мусолинијевим макаронима, као и чувени (по злу) „Гвоздени пук“ четничког Војводе Павла Ђуришића и четнике чувеног Острошког страдалника четничког пуковника Баја Станишића. Јован је једном младићу из збјега додао угарак и наредио му: „Иди и запали ону моју кулу, да не штрчи међу оним вашим…“

После битке са италијанима на Крнову 1941. године, командант Јован Жижић и старији му син Милан, који је био капетан, су од стране Италијана позвати на преговоре. У питању је била превара. Јован и Милан су затворени и стријељани у Пљевљима у јесен 1941. године, заједно са четворицом других Жижића: Бошком, Новицом, Радомиром и Љубисавом.

Гусле моје са дугим струнама
ви памтите народ на мукама
ви сте много запамтиле јада
но слушајте што се деси сада
ко што каже горка пјесма ова
сан уснила Јока Јованова
у недјељу пред прво прољеће
баш на кулу у Милошевиће
мучно снила па се пробудила
на оџаку ватру наложила
а уз ватру кафу приставила
кафу пије горке сузе лије.
У освиту бијаше неђеље
тад се Јован диже из постеље
па крај огња сагледа госпођу
Што је Јоке јутрос на уранку
те ти лијеш сузе на оџаку.
Кад Јованка виђе господара
па у јаду ‘вако проговара.
Јесам ноћас чудан сан уснила
гдје се густа подметнула тмина
није тмина с планине Војника
и ако је планина велика
но је тмина од Шавника града
ја се бојим великијех јада.
Још долеће јато кукавица
с изгорелог села Крушевица
па на нашу кулу попадаше
на оџаку сузе прокопаше.
Проговара Жижићу Јоване:
Од када је нестануо Дрека
све ме мори тужна мис’о нека
а за карач Дробњачке мјешине
потукосмо њине старјешине
сад поново на мир су ме звали
и они ми часну ријеч дали
но је стара ријеч од давнина
не држи се вјера у Латина.
У ријечи у којој бијаху
а на мјесту на којем сјеђаху
докле алка закуца на врата
тад уљеже стотине солдата
још Жижића кулу опколише
и двадесет друга заробише
баш овога жалоснога дана
ухватише младог капетана
за Шавник их одма’ спроведоше
и за Пљевља горе одведоше
тамо редом на испит су били
и Јована на смрт осудили.
Кад је Јован у ријечи био
овако је њима говорио:
Што питате мене ‘Талијани
ђе су били моји први дани
ђе сам био нијесам се крио
ударништво свуд сам спроводио
свуд је моја долазила рука
свудије сам ‘Талијане тука
и четири рата сам ходио и
побједу свуда сам носио
но ми јесте једна грдна мана
што у руке падох ‘Талијана
гвозденога срца и костију
Црногорци смрти се не крију.
Црногорац кад је у бој хтио
живот му је најпоследњи био.
То изрече а машинка плану
храбри витез црној земљи пану
кад убише Жижића Јована
изведоше сина му Милана
кад капетан своме оцу приђе
још кад оца под ранама виђе:
Јаој мене родитељу стари
побише нас латински варвари
побише нас старе паликуће
ал’ ће и њих стићи убудуће
то изрече а машинка плану
син крај оца црној земљи пану
обојица у једну гробницу.
Изведоше Бошка и Новицу
чу се поклич Жижића Новице:
О Јоване наша узданице
зар ми наше завршисмо дане
побише нас старе паликуће.
Дух његови дубоко се дира
изведоше Жижић Радомира
и његовог брата Љубисава.
Касапница постаде крвава
ту Жићића браће шесторицу
све ставише у једну гробницу.
Жижић Јована,
сина му Милана,
Бошка,
Новицу,
Радомира и
Љубисава.
Нека им је Вјечна слава
чувати од заборава
одати им велико признање
за јуначко и храбро држање.

Позната је освета Дрекиног сина Марка (оца чувеног кошаркаша Рајка Жижића), који је сам пред једном пећином митраљезом побио близу сто Италијана.

Вељко Јованов Жижић

Италијани нијесу дужни остали ни предратном правнику Вељку Жижићу млађем сину Јована Жижића. Вељко је био један од покретача устанка против окупатора у Црној Гори 1941. године, у дурмиторском крају. Командант батаљона Дурмитирског НОП одреда у Четвртој црногорској пролетерској бригади, затим начелник штаба Корпуса и командант Групе бригада, те командант Шесте црногорске ударне бригаде која је ослободила град Никшић дана 18.09.1944. године. Указом предсједништва Народне скупштине ФНРЈ од 16.12.1947. одликован је у чин генерал-мајора.
После рата постао је Врховни војни тужилац ЈНА. Због одбијања да подиже оптужнице за тзв. Информбировце на основу намјештених оптужница или несмотрених изјава, осуђен је на 14 година строгог затвора са губитком свих грађанских права у трајању од три године, као и губитак чина генерал-мајора.
Само на Голом отоку је провео осам година од 21.02.1950. до 29.11.1957. Претходно је био затворен у затворима Главњача у Београду и затвору Билећа (укупно око двије године), гдје су вршени притисци да промијени ставове. На Голом отоку је био затворен у Петровој рупи гдје су ка затвореницима вршена најокрутнија мучења.
Његова жена Радмила је рођена је у мјесту Мајдево код Крушевца у Србији 01.02.1924. Била је љекар. Упокојења се 14.09.1992. у Београду. Ухапшена је истог дана када и Вељко, 21.02.1950. Разлог хапшења је била њена веза са Вељком, па је између осталог од ње тражено и да га се јавно одрекне, што је она одбила. Радмила је била затворена око три године, и прошла је Главњачу, Голи оток као и Свети Гргур. Сматра се да услед здравствених последица преживљеног мучења Радмила и Вељко по напуштању затвора више нису могли имати дјеце.
Вељко Жижић је рехабилитован као и његова жена Радмила, постхумно, одлуком Вишег суда у Београду која је постала правноснажна дана 01.12.2014. године.
”Иза Вељка Жижића остаје запис о његовом чојству, гдје је подигао глас против неправде, иако је знао да ће тиме запечатити свој коријен. И данас се памти његова историјска реченица, којом се као тужилац одрекао и положаја и удобности и слободе и жене и потомства: „Ја нећу слати људе на робију због њихових мисли!“ Када су га послали на Голи оток, била је наредба да се највећа тортура врши управо над њим. Тада су отишли код његове жене, која је била у другом стању и тражили да се одрекне од свог мужа, под пријетњом да ће и њу одвести на Голи оток. Она је одбила. Затворили су је и наравно да је у затвору побацила. Тако су остали без порода.”
Вељко ће остати упамћен и по томе да није желио као Врховни војни тужилац да учествује у монтираним процесу против Ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића.

Вук Миладинов (Милошев) Жижић

После Првог свјетског рата Регент Александар је давао земљу у Метохији Црногорцима који су били заслужни на Мојковцу. Тако су као сирочад мој ђед Мијајло и старији му брат Вук са сестром Вукосавом и мајком Саветом отишли у Горње Баране близу Пећи. Тамо су направили кућу и обрађивали имање које су добили до капитулације Краљевине Југославије, када се враћају у Дробњак у Милошевиће.
Вук Милошев предратни је члан Партије комуниста и познати активиста. Погинуо је као комесар у Четвртој црногорској бригади на Тисовом брду на Сутјесци 10. јуна 1943. године. Гроб му се не зна. Носилац је Партизанске споменице 1941. године. Вјереница му је била народни херој Олга Головић, која је такође погинула.

(Мијајло Миладинов (Милошев) Жижић мој ђед самном и са мојом сестром Андријаном)

Мој ђед Мијајло Милошев је био борац Четврте и Шесте црногорске бригаде. Упокојио се као потпуковник у пензији после рата. За живота је обављао високе војне и партијске функције, начелника гарнизона, начелника Дома војске, поротника у Суду итд.

Радош-Руфим Грујичин Жижић, калуђер и Игуман из манастира Бијела, био је борац НОР-а од 1941. године и цијело вријеме се с пушком у руци борио против непријатеља у строју Четврте црногорске пролетерске бригаде, носилац је Партизанске споменице 1941.

(Генерал Јово (Капа) Капичић – први с лијева, Калуђер Радош – Руфим Грујичин Жижић – други с лијева, Александар (Лека) Ранковић – четврти с лијева)

Интересантно је да се никад није одрекао Христовог имена и Часног крста, чак се памти док је био са партизанима, да је крштавао новорођенчад на захтјев њихових родитеља. Рашчињен је када је колаборациониста Митрополит Јоаникије Липовац донио проглас да сви Оци који се налазе у партизанима након 1942. да треба да се рашчине. Године 1942. издао је проглас у коме је забранио рад свештеницима који су били у партизанима. У дописима се дјеловање партизана карактерисало као „комунистички терор“, а високи представници Цркве су комунизам доживљавали као пошаст којој се треба одупријети. С обзиром да је Руфимов брат Новица стријељан од стране италијанског окупатора заједно са Јованом Жижићем и другим рођацима у Пљевљима 1941. године, питам се да ли је Руфим требао да дође на Цетиње, да заједно са Липовцем спрема Пирциу Биролију макароне или да се часно бори против окупатора, као што су то у нашој свијетлој историји радили сви они који су искрено носили Христа у срцу, од Попа Мила Јововића па надаље ?!
И млађи Руфимов брат Урош је борац НОР-а од 1941. године, налазио се у строју Четврте црногорске пролетерске бригаде у чијим редовима гине код Бијељине 20. априла 1945. године. Руфим умире после рата од последица рањавања. Радио је при министарству вјера, до задњег дана свог живота носио је браду и крст око врата.
Борци у 7. бригади били су Вукосав Дрекин и Вучета Богићев.
Ћиро Перов, стари ратник из првих ратова, истакнути родољуб и цијењен племеник, био је биран за предсједника шавничке општине у предратном периоду, у НОР-у је од првих устаничких дана, а својим активним учешћем стао је у ред најистакнутијих бораца НОР-а. Носилац је Партизанске споменице 1941.

Томаш Стеванов Жижић

Томаш Стеванов Жижић стари је члан Партије од 1932. године, организатор устанка у бјелопољском крају, комесар чете, па батаљона, командант батаљона у Трећој санџачкој бригади, погинуо је заједно са Владимиром Кнежевићем командантом бригаде и Рифатом Бурџовићем замеником политичког комесара бригаде у селу Трнава код Мркоњић Града ноћу између 2. и 3. октобра 1942. године. После убиства, четници су њихова тијела бацили у провалију звану „Грујића јама“, дубоку преко двадесет метара. Он је за народног хероја Југославије проглашен 20.децембра 1951.године. Село Шаховићи поред Бијелог Поља, у коме је одрастао, данас носи назив Томашево, у знак сјећања на њега. Иначе био је стриц Зорана Жижића.

Живко Владислављев Жижић

Зоранов отац, Живко Жижић, предратни је правник, у Партији комуниста од 1938. године. У НОР-у је од 1941.године и један од организатора устанка у бјелопољском крају. Прије рата хапшен због револуционарно рада. Био је Секретар комитета КПЈ у Бијелом Пољу, затим комесар бригаде, члан политодјела дивизије, а од друге половине 1944. године до краја рата члан Антифашистички вијећа народног ослобођења Санџака. Послије рата налази се на разним одговорним дужностима. Био је помоћник министра унутрашњих послова Црне Горе, републички јавни тужилац, министар просвете и правосуђа, секретар Извршног вијећа НР Црне Горе, предсједник Врховног суда Црне Горе, предсједник удружења правника Црне Горе и дуго година члан Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе. Од 1945. стално биран за Савезног народног посланика, а од 1950. за посланика Републичке народне скупштине. Носилац је Партизанске споменице 1941. године.

Зоран Живков Жижић

Зоран Жижић био је премијер Савезне Републике Југославије од 4. новембра 2000. до 24. јула 2001. године. Магистрирао је на Правном факултету у Београду. После успостављања вишестраначја, био је подпредсједник Владе Црне Горе, посланик у Скупштини Црне Горе и савезни посланик на листи Демократске партије социјалиста. Када је 1997. дошло до расцјепа у ДПС-у између фракција Момира Булатовића и Мила Ђукановића, Зоран се приклонио Булатовићевој опцији. После избора 2000. био је премијер у влади коју су чиниле странке ДОС-а и СНП-а. Остаће упамћен као први политичар новијег доба, којем је образ био милији од власти, јер је часно поднио оставку на мјесто премијера 2001. након изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу. Напустио је СНП 2005. због неслагања са Предрагом Булатовићем, после чега је био лидер Демократске странке јединства. Активно је учествовао у кампањи Блока за очување заједничке државе Србије и Црне Горе, приликом референдума о осамостаљењу Црне Горе маја 2006. године. Преминуо је у Подгорици 4. јануара 2013. године.
Зоран ће остати упамћен када је као премијер СРЈ потписао указ којим се Бели Двор враћа породици Карађорђевић и престолонаследнику. На Петровдан, 12. јула 2001. дан рођења Петра Карађорђевића, Зоран Жижић предаje кључеве Белог двора престолонаследнику принцу Александру Карађорђевићу.

(Предаја кључева Белог Двора престолонаследнику принцу Александру Карађорђевићу)

Давно се рекло: „Ко ће коме, ако неће свој своме…“ Наша прамајка Жижа (од које смо настали) , била је Карађорђевом оцу тетка, односно ћерка Војводе Трипка Гуриша, Карађорђевог прађеда по оцу, на кога је Карађорђе личио и по јунаштву и физиономијом.

Дигоше се аге колашинске
у Морачу да купе хараче,
пред њима је силан Хасанага,
у Морачу скупише хараче,
у Манастир конак учинише,
они муче старе калуђере
те им дају небројено благо.
Љуто куне стари проигумне,
а проклиње агу Асанагу.
Отоле се Турци подигоше,
отидоше у Веље Дубоко,
но говори стари проигумне:
„Ајде тамо, силан Хасанага!
Хајде тамо да те Бог убије,
већ те моје очи не виђеле,
но дабогда тамо погинуо
од сокола Трипка Гуришића!“
У Дубоко кад Турци дођоше
на дворове Трипка Гуришића,
ал’ у дворе Трипка не бијаше
у планину бјеше код овацах,
но му бјеше мајка и љубовца,
зулум чине колашински Турци,
утече им Трипкова љубовца,
пође право Трипку на планину,
све му каже што је и како је.
Отолен се Трипко подигнуо,
собом узе двадесет чобанах,
ш њима оде двору бијеломе,
ту он нађе силна Хасанагу
и ш њим двадесет агах колашинских.
Но говори аго Хасанаго:
„Копиљане, Трипко Гуришићу!
Сигурај нам господску вечеру,
вари овце, а пеци јагањце
и сваком другу по ђевојку,
ал’ ђевојку ал’ невјесту малду
којено су скоро доведене,
Хасанаги твоју вјерну љубу,
да је љубим до зоре бијеле.“
Кад то зачу Трипко Гуришићу,
коље овце те пече јагањце,
на конаке разредио Турке,
Хасанагу себе оставио.
А кад било доба у вечери,
Трипко своју дозвао дружину
па је њима ријеч говорио:
„Чујете ли, браћо Дубочани!
Који агу свога не изгуби,
кунем ви се, а вјеру ви дајем,
од моје ће руке погинути!
Дајте њима вина и ракије
и пјанахне шербет-медовине,
немојте их бити из пушаках
но скупите гљета и сјекире
те ви ш њима потуците Турке.“
Оно рече, оде к Асанаги
па је дивно преобука љубу
и сјела је паши на скутове.
Оно гледа Трипко Гуришићу,
што то чини силан Хасанаго,
иза себе доватио сјеку
те је Туре њоме ударио,
удари га међу очи црне,
прште глава ка бијело јаје,
и узе му коња и оруже
па ижљезе пред бијелу кулу
те он вика на ноге овчаре.
Сваки овчар свога изгубио,
сваки Трипку носи турску главу,
од Тураках нико не утече
до Хасана црна Циганина,
злога гласа и срамног образа
да кажује јаде кадунама
како Турци љубљаху Влахиње
и како су харач покупили.
Па ми, побре, да се веселимо,
нек су здраво Ровчани витези,
њи’ никада Турчин не завлада.

Ову своју сторију, завршавам са бесједом Гаравог Војводе, човјека до којег нимало не држим, а гдје се најобјективније види колико он држи до Зорана и наших славних предака због превеликих заслуга.

Бесједа о Зорану Жижићу

Зоран Жижић је непоколебљиво ходао стазом части и храбрости.
Све буде и прође и само посебни ће остати упамћени као велики за понос и дику роду. Међу њима је свакако и Зоран Жижић. Непоколебљиво ходајући стазом части и храбрости слиједећи стопе својих славних предака Зоран Жижић је на велика врата ушао на часне странице новије историје Србије и Црне Горе и цијелог српског народа. Мудар и опрезан када је требало одлучивати храбар и непоколебљив када је одлуку требало спровести. Довољно хуман да сачува друге од себе био је стуб ослонац у оним тешким тренуцима када се ломило вријеме и преламала историја. Жижић ће како је додао остати упамћен и по томе што је и у времену када је то била јерес дао примат праву и правди над идеологијом која је више од пола вијека владала на овим просторима. Донијевши одлуку и потписавши указ о враћању одузете имовине потомцима славне и државотворне династије Карађорђевића, Жижић је васкрсао наду о исправљењу историјске неправде нанијете великом броју грађана Србије и Црне Горе. У смутно и нечовјечно вријеме када се држава одрицала својих државника генерала и војсковођа, Зоран није хтио да се одрекне себе и својих идеала. Радије се одрекао високе функције и почасти и кад већ није могао да спаси Слободана Милошевића његове трагичне судбине спасао је своју душу и образ. И то не само свој већ образ свих нас. Овај народ то није и никад неће заборавити. Жижић је био искусан у послу којим се бавио, прекаљени правник, уставописац и правни теоретичар, те да је увијек налазио најједноставнија рјешења за најкомпликованија питања и проблеме. Ми које је живот просто гурнуо у политику и учинио од нас оне у које се гледа и од којих се очекује учили смо се и калили на његовој доследности истрајности поштењу и жртви. А он је на нас гледао благонаклоно као што старији брат посматра дозријевање млађег радујући се искрено сваком нашем искораку и сваком нашем успјеху. Умро је кажу само онај кога забораве. Зорана Жижића има ко да памти и да га се по добру сјећа. Умро је кажу само онај чијој су се смрти обрадовали. Смрт Зорана Жижића искрено је ражалостила и његове најљуће политичке противнике јер он других није ни имао. Умро је кажу само онај који се није имао рашта ни родити. Зоран Жижић је сваким својим даном и сваким својим гестом људским и професионалним свједочио да је имао часну мисију на овом свијету и да ју је достојно обавио. Жижић је био живи доказ како се и у овим и оваквим временима може усправно корачати и да је бити човјек у сваком времену и на сваком мјесту јунаштво и подвиг већи од сваке друге храбрости.

Андрија Мандић

„Покољења дјела суде, шта је чије дају свјема…“ То што су партизани побиједили, а четници изгубили у Другом свјетском рату, није ми било за циљ да представим да су партизани добри, а четници лоши. Многи се љуте кад се црногорски четници помену у контексту „макаронџија“. Чак им смета и адекватнији назив да су колаборационисти. Жао ми је због тога, али црногорски четници Блажа Ђукановића, Баја Станишића и Павла Ђуришића, као и зеленаши Крста Зрнова Поповића, са црногорским сепаратистом Секулом Дрљевићем нијесу ништа друго, до ових данашњих монтенегрина, који су на Скупштини на Цетињу 28. априла ове године потписали колаборацију Црне Горе под Нато алијансом.

Ову посвету написао је мој пријатељ, пензионисани гинеколог, др примаријус Василије Вајо Делић, човјек који је ходајућа српска антологија:

Роберте драги !

Колико је кућа Ваша
Угледнијег дала људи,
Историја једног дана,
Правилно ће да пресуди.
Ти из тога стабла ниче
И с’тим треба да се зориш
И с људима на дивану,
Са поносом да говориш.
За побожност и доброту,
Бог ће знати да ти врати,
И нека те добра срећа,  
На кораку сваком прати.

Твој Вајо Делић
Никшић, 21. 06. 2012.

Поносан сам на моје претке који никад свезаног човјека нијесу убили, који су били на правој, узгред и побједничкој страни у оба свјетска рата, приносећи жртву далеко изнад своје праве снаге, са „савезницима“ који су данас пријатељи онима који су чинили геноциде над нашим народом.

Роберт Вуков Жижић

Четници су настали од комита, а пошто је наша породица била комитска, одувијек сам себе сматрао четничком. То што су црногорски четници сарађивали са фашистима, ником нормалном не може да искриви слику о изворном узвишеном четништву…

Ми, који носимо ген наших часних предака и у духу смо са Светим Петром Цетињским који је ударио темеље данашњој Црној Гори, остаћемо завјетовани чувари његовог Тестамента,
С вјером у Бога , за Српство и Русију !

Смрт фашизму !

У Никшићу, 9. маја 2017. год. Роберт Жижић

One thought on “С ДАНОМ ПОБЈЕДЕ, СЈЕЋАЊЕ НА ЧАСНЕ ПРЕТКЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *