петак, јун 23, 2017
Насловна > НОВОСТИ > РОЂЕН САМ ПОД НАТО БОМБАМА!

РОЂЕН САМ ПОД НАТО БОМБАМА!

РОЂЕНДАН

Зовем се Душан. Данас ми је рођендан. Седамнаести. Следеће године коначно ћу бити и пунолетан и добићу право гласа. На ове изборе који се одржавају 24. априла не могу изаћи, баш ми је криво због тога. А тако бих желео да ето, и ја, пружим подршку реформама и европским интеграцијама Србије.
Идем у трећи разред средње школе за менаџмент у маркетингу. Имам девојку. Зове се Маја. Рођена је неки дан после мене. У подруму неком, како каже. Њену мајку породиле су комшије под свећама и на поцепаном ћебету. Кажу нису смели да изађу из подрума зграде због бомби. Ма ја мислим да претерују, па није то могло бити толико страшно, ипак је то била хуманитарна интервенција. Србија је колико знам тада била под жешћом комунистичком диктатуром Слободана Милошевића и то се морало некако прекинути. Мрачан период деведесетих, хвала Богу да је то прошло.
Мој отац, Богдан, чудан је човек. Болестан је, од оног најгорег. Исте године када сам рођен, рањен је. Негде на Косову. Не знам шта је уопште тражио тамо. Гелер од пројектила му је откинуо пола руке и једно око истерао. Једва је преживео. У ироничној шали каже да је међу првима, за демократију и руку и око дао. Ја мислим да је то ипак дао оном злотвору Милошевићу. Он се не слаже са тим. Каже да га није бомбардовао Милошевић, већ НАТО. Услед јаке хемотерапије више не зна ни шта прича. Ваљда је тај пројектил којим је његова чета гађана био радиоактиван, па сад и он и још двојица преживелих имају озбиљне канцере. Ето шта им је донео Милошевићев великосрпски национализам.
Мајка Душица, дивна је жена. Да није ње, не знам како бисмо уопште изгурали све ове године. Годинама је радила свашта да би нас издржавала, од чишћења станова до ноћне смене у пекари. Сад коначно ради у једној великој аустријској фирми која производи неке ситне округле делове за амерички БОИНГ. Није лоше, 14 сати радно време, плата солидна, није нешто велика, 24000 динара. Али је редовна. Није ни свака недеља радна, свака друга. Каже да јој је највећи проблем што немају паузу на послу па морају да носе пелене за одрасле док раде. Због ефикасности и профита, па неће аустријанци запошљавати више радника него што је неопходно. Чини ми се да мало клоне духом, најрадије би се повукла од свега, али не може још, мора три кредита да отплати.
Деда у селу, живи сам. Бака је умрла још пре десетак година. Окоровило баш, тараба око куће се срушила. Нисам одавно био. Деда се бакће са неке две-три овце, ето има за њега, да преживи. Трактор и остале машине је отац одавно продао, био потребан новац за лечење и рачуне. Причао ми деда да је седамдесетих-осамдесетих наша кућа била једно од јачих домаћинстава у селу. 5–6 крава, 50 оваца, 12 хектара обрадиве земље, производили су све, сир, кајмак, ракију, месо, поврће, воће, дрва… Не разуме деда да се сад, кад смо на корак од ЕУ, не може више тако радити. Нови стандарди, хигијенски, здравствени, естетски. Мислим да он никада неће разумети колико је било опасно производити и продавати храну без одговарајућих стандарда ЕУ. Сад су ту велике стране фарме и компаније које раде у складу с прописима. Чак имају и технологију и роботику за повећан принос, ГМО. Наука је чудо. Деда то не разуме, каже да то ни свињама не би дао да једу, али разумем га, стар је човек, шта он зна о технолошком прогресу…
И тако, ако мајку некако пусте раније с посла, можда ми направи торту. Отац овај датум не воли. Нећу га ни подсећати, лоше је, не требају му додатна узбуђења. Ионако му се понекад ноћу причињавају звуци сирена и бомбардера некаквих. Буди се презнојен и с криком. Звуци „евроинтеграција“ како он то каже, не дају му да спава. Претерује, болестан је човек, опроштено му је. Не зна ни да нам је свет опростио и дао другу шансу, још онда кад су нас ослободили Милошевићевих диктаторских окова. И тог 24. марта 1999, на дан кад сам рођен, отпочео је незаустављив процес наше катарзе, ослобођења и приближавања ЕУ. Мој отац не зна да ће нам за само две године бити боље. А до тад, и ја ћу коначно имати право гласа! Неоптерећен тим бременом старих и болних демократских резова.

Срђан Васиљевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *