петак, јануар 20, 2017
Насловна > НОВОСТИ > Радован Караџић: Милица Ђурђевић, нада Србије!

Радован Караџић: Милица Ђурђевић, нада Србије!

Да ли је Србија спремна за конструктивну опозицију?

Шта нам поручује Радован Караџић?

Шта данас херојски примјер Радован Караџић поручује Европи? У свијету који се руши пред нашим очима, у доба свеопће кризе, страха и несигурности, само су такви јаки појединци способни да поведу народ у смјеру нове визије. Радован Караџић био је човјек који се није плашио да се први у Европи супротстави радикалном исламу, доносио је тешке и храбре одлуке. Са Краџићем као вођом, под НАТО бомбама, против много бројнијих непријатеља, српски је народ успио изборити након дугих вјекова српску републику западно од Дрине.

Још ће много воде протећи Дунавом док Срби постану свијесни своје улоге у рушењу западњачких глобалистичких елита и њиховог новог поретка свијета који су неуспјешно покушавали наметнути деведесетих година. НАТО агресија на Србију била је тренутак кад су маске пале, када је цијели свијет спознао праву нарав западних центара моћи и НАТО-а као њихове приватне војске. Велику је цијену платио српски народ, али то је цијена части, поноса и слободе. Хероји те борбе данас су заборављени и презрени у Србији, али им признања пристижу из цијелог свијета. У вријеме када исламски тероризам потреса саме темеље европског начина живота и система вриједности многи почињу схваћати да је Европа умрла на Косову. Да им се пожар који су потпалили у српској кући, сад проширио и на властиту. Радован Караџић, неправедно од српског друштва заборављен, ових дана постаје симбол те борбе.

Бројна су моћна царства на врхунцу своје моћи кидисала на Србију. Та царства су одавно на гробљу историје, а Срби су још увијек ту. Никад нико није побједио Србе. Осим Срби сами себе. Све оно што су у ратовима добијали, у миру су губили. Још је Арчибалд Рајс примјетио да су политичке елите оно најгоре у српском духовном организму. И баш то најгоре је стално на површини. Већ више од 100 година Србија нема српску власт. Тумарање од југославенства, преко титоизма до евроатлантизма оставило је трага и у народу. Српско друштво налази се у клими опћег хаоса и расула, губи све моралне норме. Медији суставно врше заглупљивање и кретенизацију. Избодени Срби на Косову нису вијест, али је вијест нова хаљина неке старлете. У нормалном друштву, забавне теме су на задњим странама, а ударне вијести су оне од националног интереса.

Али ко у Србији брине о националном интересу? Има ли српска држава као свака озбиљна држава своју националну стратегију за бар 50 наредних година? Има ли српско друштво одговарајућу парадигму којом проматра свијет и своје мјесто у њему? Где је српски наратив о догађајима посљедних сто година, да схватимо шта нам се дешавало, како и зашто? Да ли српска политичка сцена, а онда и читав народ може постићи консензус око заједничких вриједности? Око стратешких интереса који се неће мјењати од избора до избора?

Колико је патриотска опозиција, која би наводно требала бринути о томе, изгубила компас најбоље свједоче задњи примјери са испоруком МиГ-ова 29, као и гласање Србије против резолуције о Криму, које су патриотске снаге или игнорирале или, што је још горе нападале и обезвријеђивале. Да ли су вође тих странака које себе сматрају патриотама тога свијесне? Или им њихове личне фрустрације и фасцинација Вучићем помућују разум, па не виде важност тих потеза? Како неко ко себе сматра Србином може бити против испоруке МиГ-ова Србији?

Таквим понашањем патриотска сцена само потрђује своју недозрелост и неспособност да икад води Србију. Они који су спремни ићи и са Пајтићем и са Радуловићем и са црним ђаволом да се дочепају власти самим тиме су себе дисквалифицирали. Њихов циљ је долазак на власт под сваку цијену, а не добробит Србије. Примјер Украјине показао нам је да након прве обојене револуције, долази друга, пуно гора. Након оног 5. октобарског суноврата Србије, што год ми мислили о овој власти неке су ствари исправили. Не колико би требало, не колико бисмо жељели, али ипак се оно разарање Србије које је почело са 5. октобром ако не зауставило, онда барем успорило. Доласком неког новог ДОС-а, запад би преко њих довршио разарање Србије.

Ако Вучићеву власт посматрамо као прелазну између издајничке и српске, онда су нам многе ствари јасније. У условима униполарног свијета, док је свијет као озебао сунце чекао пуни повратак Русије на геополитичку сцену, Србија и није имала избора него да купује вријеме и балансира. Трудећи се у исто вријеме да се не замјери западу, а и да не пристане на све његове захтјеве. У таквим околностима било би сулудо ући у фронатлни сукоб са западњачким центрима моћи. Водити земљу избушену страном агентуром није ни мало једноставно.

Имајући на уму пријетњу од неке нове обојене револуције, познавајући бројност евроатлантиста , нато лобиста и стране агентуре међу српским политичарима подршка овој власти кад су у питању позитивни потези се намеће као императив сваком Србину. Треба поздравити војну сурадњу са Русијом, привредну са Кином, заузимање чврстог става према провокацијама из Хрватске. Као што треба критизирати давање позивног броја лажној држави Косово, изостанак праве подршке Додику око рефрендума и непотписивање једног обичног хуманитарног центра у Нишу са Русијом, док НАТО крстари Србијом како му падне на памет.

То је задаћа праве опозиције: да подржава добре потезе власти, а критизира оне лоше. Да буде констркутивна. Да се енергија не троши за кафанске приче и узвикивање инфантилне пароле “Вучићу педеру!”. У том смислу, на српској политичкој сцени највише су направили млади људи из Заветника. Са једне стране константно су принципјелна опозиција Вучићу, али са друге, одрадили су одличан посао око разоткривања сорошевске паткице. Долазак Железњака у просторије Заветника, као и сусрет њихових представника са Сергејом Лавровим показује пуно онима који умију читати знакове поред пута. Русија се не расипа својом подршком!

Просјечни гласач у Србији не мора бити стручњак за геополитику, довољно му је да прати кога прозападни медији попут Н1 и Слободне Европе нападају, тај сигурно ради у интересу Србије. Још ако га Русија подржава онда је сигурно на добром путу. Те критеријуме испуњавају Заветници, затим најшколованији човјек Балкана др. Драган Петровић чије су геополитичке анализе без премца, па Драгана Трифковић, за коју се надам да ће са својим импресивним знањем и разумјевањем политике једног дана бити на најодговорнијим функцијама у Србији, можда и Двери уколико прекину сурадњу са новим досом и америчком амбасадом, и неке друге снаге које се стварају. Да ли ће се на сљедећим изборима оформити нека шита просрпска коалиција или ће неке од ових организација и појединаца ући у власт на друге начине, не знам, али знам да Србија нема избора. Или ће започети процес ресрбизације, повратка себи и како каже професор Ломпар српском становиштву или је чека још гора катастрофа.

Управо су Заветници Милице Ђурђевић иако ванпараментарна странка, са скромним средствима, али са пуно воље и ентузијазма направили низ акција које су наишле на подршку Русије и симпатије свих разумних Срба. Од барикада на Косову стално су расили и напредовали, супротстављали су се лажима о Сребреници антисрпских невладиних организација, прекидали њихове скупове, организирали анти-НАТО протесте са више десетина хиљада људи, скупили стотине хиљада потписа против уласка у НАТО, а тренутно припремају велику кампању и закон о војној неутралности који ће Србију отргнути од погубног утицаја НАТО-а и поставити темеље да поново буде лидер у региону. Само такво јасно суверенистичко позиционирање Србије на геополитичкој мапи Балкана створиће предуслове за економски, морални и културни опоравак. Многе веће и бројније странке и организације требале би се угледати на Заветнике. Требале би им пружити руку сурадње, прије свега у овој кампањи за неутралност. Накондуго времена, на српском политичкој сцени постоји конструктивна опозицја! Да ли је српско друштво за њу спремно?

Иако још врло млада, Милица Ђурђевић задивљује својим знањем, интелигенцијом, и елоквенцијом. Снажна и одлучна, а опет пуна емпатије и суосјећања, достојанствена , али непопустљива у својим ставовима и идеалима. Милица је спој оног најбољег, традиционалог, српског, али и свега модерног и савременог. Ни најстарији не памет када је Србија имала политичара и лидера таквих квалитета и толиких потенцијала. Нек нас лични приземни интереси, сујете и ситно политиканство не спријечава да то препознамо и да је подржимо!

Данас више нико са запада Србију не може уцјењивати бомбама и силом, прошло је то вријеме. Нити економски, санкцијама јер запад у Србију извози своје производе и изгубио би милијарде да тако нешто покуша. Сви предуслови да се коначно оформи српска власт су ту. Власт која ће бранити Косово, стајати на суверенистичким позицијама и имати јасну државотворну политику, која ће зауставити кривотворење српске историје и аутошовинистичке процесе, провести структуралне реформе у просвјети, култури, умјетности и изнаћи нови економски и социјални модел који ће људима у Србији омогућити бољи живот. Вријеме је да неко овом народу врати достојанство, понос и наду!

Живот ме научио да не дајем подршку политичким опцијама, поготово док нису на власти, јер су нас толико пута изневјерили. Али живот ме научио и да слушам старије и мудрије од себе. Поготово када се ради о херојима српства. Европа се оглушила на поруке Радована Караџића. Да ли ће их Србија чути? Јер, након дуго времена, Радован је Из Хага послао једну своју слику, на њој је дрхтавом руком записао: Милица Ђурђевић, нада Србије!

One thought on “Радован Караџић: Милица Ђурђевић, нада Србије!

  1. Ни најјача опозициона (у смислу да није на власти или у власти) не може да освоји већи број гласова о обезбеђених (покојници и непостојећи + фалсификовани) гласова са којима (окупациона) власт располаже унапред!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *