петак, јун 23, 2017
Насловна > ПРЕНОСИМО > ПРОТИВ СИЛОВАЊА ИСТИНЕ И СЕЛЕКТИВНОГ ПРИСТУПА СЕЋАЊУ

ПРОТИВ СИЛОВАЊА ИСТИНЕ И СЕЛЕКТИВНОГ ПРИСТУПА СЕЋАЊУ

Пре неколико часова организација „Жене у црном“ ( које верујем, не треба посебно представљати, само име има довољну препознатљивост и педигре ) , кренула је са одржавањем трибине о „Феминистичком суду правде“ , на Факултету политичких наука у Београду, на ком се, је л’ те, врло објективно и свеобухватно , отворено говори о несрећним догађајима деведесетих, пошто је сличан „суд“ одржан у више земаља региона , Европе и света. Пошто су „Жене у црном“ познате по непристрасности у сагледавању догађаја из сукоба током распада друге Југославије, јасно је било да ће тако бити и овај пут. Па , не баш. Јесмо млади, јесмо рођени у периоду када су се злочини ( на свим странама! ) дешавали , али нисмо сенилни. Знајући шта и како ће се говорити на Факултету политичких наука о страдању жена у догађањима деведесетих, упознати са ранијим деловањем „Жена у црном“ , плус револтирани истицањем Косова као посебне државе у опису догађаја на ФБ, одлучили смо да реагујемо и покажемо да је то наш факултет а не њихов простор за митинговање и да је Србија наша земља и држава а не њихова колонијално-окупациона зона у којој (за фину надокнаду наравно ) врше функцију гласноговорника и заштитника колонизатора и држе у животу мит о српској целокупној , генералној, геноцидности и истовременој „невиности“ свих осталих. Скупило се 100-тинак колегиница и колега са факултета, уз неколицину њих са других факултета , направили смо плакате са утврђеним чињеницама о пострадалим Српкињама из рата у БиХ , било да су у питању убиства или силовања, као и о „прећутаном“ убијању Срба из околине Сребренице од стране злочиначке 28. дивизије Армије БиХ , команданта Насера Орића. Ушли смо , распоредили се по слушаоници и чекали. Ређали су се редом говорници, прво се обратио Стефан Милосављевић испред „Жена у црном“ ( ?! ) , а после њега еминентна историчарка, чуј мене бивши секретар Савеза комуниста Србије у периоду 1969-1972 , Латинка Перовић, која је говорила уопштено о силовањима као пратећим догађајима свих ратова у 20. веку и на крају завршила са силовањима у последњем рату у БиХ износећи цифре које су историјски релевантне колико и филм Анђелине Џоли „У земљи крви и меда“ , о овој теми. Ако наравно, тај филм сврстамо у жанр научне фантастике, за шта свакако испуњава услове. После ње је почела да говори Сташа Зајовић, најлепши и најпознатији изданак „жена у црном“ . На почетку њеног излагања ми смо устали, подигли раније поменуте плакате и један од наших колега је тражио да се накратко обрати како бисмо изразили своје неслагање са силовањем истине и селективношћу помињања и сећања кад је реч о сећању и помињању силовања. Наравно, кренуло је са довикивањем организатора да ћемо „добити прилику да се обратимо и поставимо питање на крају трибине“ , а колико би били демократични у давањању некоме од нас право на реч , јасно је. Пошто је почела да се повећава граја и галама, кренуло се са спонтањим певањем песме „Ој Косово Косово“ и изласком из слушаонице јер смо увидели да је бесмислено расправљати са онима који су привремено окупирали просторију факултета за своју скарадну манифестацију. На изласку смо им давали плакате са информацијама о српским жртвама, које су организатори, сазнали смо накнадно, гужвали и бацали на под, тако симболично показујући тј. потврђујући своју општепознату незаинтересованост за све жртве српског порекла. Нисмо имали намеру да до краја остајемо и слушамо излагања, нити да им дамо повода да некога „испровоцирају“ на неки акт који би после злоупотребили да покажу како су ето они „храбри борци за правду и истину“ а „зли фашисти“ са ФПН их опструишу у томе. Својим демонстративним изласком и симболичним прекидом смо им ставили до знања да могу да причају шта хоће и где хоће али да неће моћи тако докле хоће. За нама је остала готово празна слушаоница, са свега 20-ак углавном њихових истомишљеника, који су „потрешени“ , овим „вандалским“ чином ипак имали „храбрости“ да остану до краја и слушају о злим Србима , фашистима, кољачима и силоватељима који су били једини кривци за распад друге Југославије и који су једини чинили злочине деведесетих. Најбитније у целој „причи“ , што би свима требало да буде јасно, да се српска омладина буди, она која не пристаје на релативизацију и сатанизацију Срба по питању догађаја деведесетих, која не пристаје на наметнуте норме мишљења и која ће и убудуће, на сличан, ненасилан начин, реаговати на сваки покушај силовања истине и селективне правде.

Делите и шаљите даље овај текст , како би сви видели и били упознати са чињеницом да је доста било аутошовинистичке, антисрпске , сорошевски плаћене, хистерије и „дељења правде“ по диктату газди из Брисела и Вашингтона.

Никола Јовић, студент Факултета политичких наука.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *