уторак, септембар 26, 2017
Насловна > ПРЕНОСИМО > Приче из мобинг пакла – пети део

Приче из мобинг пакла – пети део

Једва смо чекале рапорт код начелника. Моја пријатељица је била срећна што сам се појавила и супротставила им се. Она је била талац пакла, агоније без краја. Мислила је да је ово шанса да се нешто промени. Водила је дневнике о дешавањима и мобинговању, за сваки случај.

Прво сам ја ушла на рапорт. Испитивао ме о пропусту. Преузела сам кривицу на себе. Инсистирала сам на разговору о мобингу. Био је хладан. Рекао је да га то не занима, да радим свој посао и да се не бринем. Заплакала сам, смрад је знао све. Рекла сам му да у томе и јесте проблем и да ми не дају ништа да пипнем од послова. Како он мисли да нормално радим? Избацио ме напоље. Моја пријатељица је била бесна. Ушла је унутра, а ја сам села сам испред и плакала. Унутра је врило. Пријатељица је преузела кривицу за пропуст на себе. Супротставила му се по први пут од како се запослила. Говорила му је: ,,Јесте ли Ви нормални, шта радите са децом овде? Зар не видите шта оне овде раде? Дете ништа није криво, ја вам тврдим. Добра је и вредна. Летела је овде по оделењу. Шта би ви хтели? До сада сам ћутала, више нећу. Доста је, на њу не дам. Не дам. Покушавао је да је прекине. Био је хладан. Наставила је: ,,Хоћете ли да родитељи почну да долазе овде, да питају, шта радимо са децом? (Једном приликом је и дошла једна мајка.) Пријавиће вас дете за мобинг, бићете и Ви прозвани. Ово је једна срамота, неиздрживо је. То није нормално. Рекао је: ,,Нека пријави, свако има своја права.“ Избацио ју је напоље. Била је разочарана. Задржавала је јед, била ми је попут мајке и осећала се немоћном, јер је хтела да помогне и себи и мени, а није знала како. Нисам ни ја, биле смо збуњене. Тешила ме је и храбрила да ћемо се изборити. Обећала сам јој да остајемо заједно до краја, да ћемо се борити. Имали смо специфичан и топао однос, била је добра и чиста душа, тамо је била моја друга мајка.

Након тога мобинг је био несносан. Биле су бесне зато што им подвала није успела. Ставиле су нас у строгу ,,казнену експедицију“. Када би радиле са њих три, сваки посао нам је био онемогућаван. Хушкале су ментално оболелу сестру да нас уходи, прати у стопу и отима нам послове из руку. Кренемо да урадимо нешто, а она се затрчи, отима или склони распоред тако да ми не знамо шта је у термину и она га ради. Чак нам је ускраћено и јављање на службени телефон. Кренем да се јавим, а она скочи и зграби слушалицу. Бришем сто, она се појави и гунђа: ,,Ниси лепо обрисала, мрва, мрва.“ Апсолутно ништа нисмо могле да урадимо. Проводиле смо време у дангуби, али не својом вољом. По седам сати би биле беспослене, а оне су нас за то време вређале и свашта говориле. Начелник је отишао, наводно, на неку специјализацију. Није га било месец и дуже. Препуштене смо биле њима у немилост. Нисмо имале мира од њих. Биле смо као заточеници у казамату. Она ментално оболела сестра им је била предмет манипулације, хушкале су њу и давале јој инструкције. Била је болесна и то ју је аболирало. Вређале су нас, омаловажавале су наше личности, квалитете, говориле су свакакве гадости и примитивности. Да смо луде, да измишљамо да нас малтретирају, да смо безвредне. И тако нон стоп. За мене су измишљале ствари из личног живота. Да сам курва и да сигурно имам нешто са обезбеђењем. То су говориле преда мном. Оговарале су ме свуда по установи. Прозивале су ме што се дотерујем и привлачим пажњу. Ако нешто и урадим од посла оспоравале су. Пријатељица и ја смо ћутале, а начелник није био ту, па и ако би се сукобиле оне би му нешто слагале.

И тако данима и недељама. Приметили су да пушимо цигарете. И то су нам онемогућавале. Закључале су балконска врата да не би тамо излазиле. Напоље нисмо смеле често и када би пожелеле да изађемо она ментално оболела би ускакала да она изађе. Једног дана биле су нарочито сурове. Изјутра, у соби за одмор, разговарала сам са једном докторком. Главна сестра је ушла и прислушкивала. Докторка ме је питала шта ћемо везано за доручак. Да ли идем напоље у продавницу. Одговорила сам да сам потрошила плату, да не идем напоље и да ћу узети нешто из болничког ресторана. Тамо смо се често храниле. Рекла ми је да и њој донесем нешто. Главна сестра је то чула. Тога дана необично су ме упослиле. Нон-стоп су ми давали задужења, да водим пацијенте на терапије, бришем наткасне, да физички радим. Дошло је време доручка, кренула сам у ресторан. Она ментално оболела сестра се створила ниоткуд и рекла да имам друго задужење, да она иде у ресторан. Отишла је и донела доручак за све, осим, за мене. Вратила сам се када је доручак увелико прошао. Видела сам да су све појеле и да мени ништа нису донеле. Погледала сам у фрижидер, увек је у њему било нешто за јело, једино тада не. Бацила сам поглед у канту за смеће, побацале су сву храну из фрижидера и хлеб. Гледала сам их, а оне су ме провоцирале говорећи како је доручак био леп. За ресторан је било касно, разграбили су све, а нисам хтела да молим за хлеб. Мислила сам издржаћу. Ко их шиша. И даље су ме упошљавале. Препешачила сам километре унутар зграде. Била сам гладна као пас. До подне некако сам издржала. Кренула сам у приземље и позлило ми је, знала сам да је хипогликемија. Имала сам вртоглавицу, глад, облио ме је зној, руке су ми се тресле, осетила сам слабост у ногама. Уплашила сам се. Била сам сама на ходнику, могла сам да паднем на плочице. Наслонила сам се на радијатор. Сетила сам се да у ормарићу имам неки мед. Молила сам бога да стигнем до просторије, а да успут не паднем. Ноге су ми ојачале и кренула сам полако. Успела сам, зграбила сам мед и јела. Села сам да се одморим. Било ми је боље. Дошла је једна докторка, а и моја пријатељица је пристигла на посао, испричала сам им све. Пријатељица ми је рекла да је то њихова стара фора и да су и њој то радиле. Била је бесна. Викала је кроз ходник да су смрадови, да нам не дају ни да једемо. Свима смо испричале ово. Почеле смо да агитујемо за нас. Сви доктори су сазнали. Били су згрожени и говорили су да су претерале.

Приче из мобинг пакла – први део

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *