понедељак, јун 26, 2017
Насловна > ПРЕНОСИМО > НАШ РАТ ЈЕ ДУХОВНИ, А ОРУЖЈЕ НАМ ЈЕ ИСТИНА! „Ристо Менфисто“ (Risto A MAN FIST – nuncijus apostolikus)

НАШ РАТ ЈЕ ДУХОВНИ, А ОРУЖЈЕ НАМ ЈЕ ИСТИНА! „Ристо Менфисто“ (Risto A MAN FIST – nuncijus apostolikus)

„Љепше ствари нема на свијету
него лице пуно веселости,
особено кâ што је код Тебе:
са сребрном брадом до појаса,
са сребрном косом до појаса,
а лице ти глатко и весело;
то је управ благослов Вишњега.“

По некад се питам да ли је онај „вјештац“ Џомић чиповао поједине Србе из Црне Горе или су они стварно толико наивани ?! Онда размишљам, јесам ли ја толико блесав, а сви ови који пишу хвалоспјеве о Амфилохију толико незнавени или лицемјерни ?!

Није Амфилохије Радовић, звани „Ристо Менфисто“ (Risto – A man fist) доласком за Митрополита на Цетињу био баш толика зверка. Тако кажу они што су „пали“ јануара 1989. године… Никад га не би прихватили за Митрополита црногорског, јер у њихово вријеме о томе ко ће у Црној Гори бити митрополит одлучивало је веле црногорско руководство, односно вршило одабир између више кандидата које је предлагала СПЦ.

Но коме је тадашњи „нежељени“ митрополит за одабир на престо Светог Петра Цетињског дуговао и можда још данас дугује „захвалност“ можемо да нагађамо… Можда тадашњем најмлађем Премијеру у историји Црне Горе, кумровачком ђаку Милу Ђукановићу, Свемогућем Богу или неком трећем, вријеме ће показати, јер оно је мајсторско решето.

У нашем народу постоји изрека: „Гледај у вароши какав је поп, знаћеш какав је народ!“ У пренесеном смислу, моја маленкост анализира Високопреосвећеног Митрополита онако како је то разумљиво чак и онима који су остали „без очију“ или су спали на „савјест комарачку“ или имају „свест најпримитивнију“.

Ко нема деменцију сјетиће се да је Ристо својевремено агитовао по Црној Гори за млађаног Мила, против Момира, а потом отишао у Београд са пиштаљком у устима да у буљуку међу Досманлијском гамадијом руши Слободана Милошевића. Није ли тиме лично потпомогао да ствари на политичкој сцени данас буду овакве какве су и да ли је индиректно припомогао стварању „Независне мафијашке државе“ по чијој је мјери Митрополит ?! Ради ли он данас на стварању ватиканске нунцијатуре у Црној Гори на суптилнији начин од „Свираша“ чија је секта регистрована у цетињској станици милиције прије двадесет и кусур година ?!

Можда не знате да је на задњем редовном мајском Сабору Светог Архијерејског Синода у Београду наш Високопреосвећени Митрополит тражио да се распарча Милешевска епархија, како би Пљеваља са околином (која јој припадају) припојио Будимљанско никшићкој епархији, којој би се промијенило име у Будимљанско полимску, а Никшић би припојио Црногорско приморској митрополији , што би довело до поклапања епархијских територијалних граница са државним административним границама Црне Горе, чиме би такву цјелину у перспективи (на миг Ватикана) било лакше опцијепити од СПЦ, како би се постигла Црквена аутономија или потенцијална ватиканска нунцијутура у Црној Гори.
Није ли онда јасно зашто је наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије већ од прије неколико година почео са припремама тог пројекта и на званичном печату Митрополије ставио ознаку ,,Православна црква у Црној Гори“, баш као и на печатима ,,православних парохија“ које су деведесетих редом биле ,,српске православне парохије“?!

Ради ли наш Високопреосвећени Митрополит на класичном екуменском пројекту свјесно или је под утицајем латинске јереси „примивши жиг звјери“ упао несвесно, сасвим нам је свеједно…

Митрополит колаборациониста Јоаникије Липовац, који је данас канонизован као Свештеномученик, дочекује на Цетињу италијанског краља фашисту Викторија Емануела III

„Је ли ђаво или су мађије ил’ је нешто горе од обоје“ ?!

Осврнућемо се уназад на однос ватиканске стратегије према Српској православној цркви на Балкану, то јест на простору који је одавно означен као terra misionis.
Подсјетићемо се „пригодних“ ријечи папе Пија XII приликом уручења кардиналских знамења дотадашњем нунцију у Краљевини Југославији Херменегилду Пелегринетију, које су се односиле на одбачени Конкордат а објављене су 17. децембра 1937. у ватиканском службеном гласилу Osservatore Romano, наговјештавајући будућу казну која ће бити извршена над српским народом, као пророчанство о злу које је остварено у Независној Држави Хрватској 1941-1945. године.

Кад већ помињем папу као дародавца кардиналских знамења, одмах ми на ум пада (да ми се у гријех не упише) да је наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије био римски ђак (шпекулисало се: и Црногорски нунције – nuncijus apostolikus), као и то да је прстеноносац кардиналског прстена, који је кришом (од народа) добио када је био код новог „светог“ му (тамо њему) оца у Ватикану, у суботу пред Крстовдан 2016. Претпостављам да многи од Вас то нијесу знали, као што не знају ни за папину посјету Србији. Ово није први пут да овај папин „вјереник“ исказује своје идолопоклонство најпалијем у гријех човјеку у историји људског рода који се „несвјесно изједначује са ђаволом“, како веле Свети Оци.

Уколико наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије није правила и каноне „окачио мачку о реп“, његова је Света дужност да зна шта је његов духовни отац Ава Јустин Поповић записао:

„Правило 45. Светих Апостола громогласно заповеда: Епископ, или презвитер, или ђакон, који се буде са јеретиком само и молио, нека се одлучи; ако им пак допусти као клирицима, да исто раде, нека се свргне.“
И додаје: „Ова је заповест јасна и за комарачку савест!“
Па каже: „Правило 64. Светих Апостола наређује: Ако који клирик, или световњак пође у синагогу јудејску, да се моли, нека буде и свргнут и одлучен.“
И констатује: „И ово је јасно и за најпримитивнију свест!“
И још пише: „Правило 46. Светих Апостола: Наређујемо, да се свргне епископ, или презвитер који призна крштење, или жртву јеретика. Јер, како се слаже Христос с велијаром? Или какав удел има верни са неверником?“
И виче слепцима: „Очигледно и за оне без очију: ова заповест императивно наређује – не признавати јеретицима никакве свете тајне и сматрати их за неважеће и безблагодатне.“

Осим поштовања правила и канона, нашем Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију, Света је дужност да поштује и чува Тестамент Светог Петра Цетињског, а не да чини смутњу у свом народу (ријечју или дјелом), него да по узору на Свеца и твори и збори, и да буде окренут јединородној, јединокрвној и јединовјерној нам Русији, а не да буде члан по саветима ЕУ, да једно мисли, друго прича а треће ради, што је својствено корумпираним политичарима и да тако брука престо на којем сједи и да недостојно носи Митрополитско жезло Светога Петра Цетињског.

Сви српски светитељи од Светог Саве до Светог Јустина Ћелијског говорили су о латинској јереси (екуменизму). Можемо ли ми данас њихове ријечи одбацити као лажне, а своје прогласити за истините ?! Смијемо ли рећи да су сви српски светитељи живјели у заблуди говорећи о латинској јереси, а да смо ми данас бољи и паметнији од њих ако тврдимо супротно.

Поставља се питање: Какав смо народ и ко су нам били преци, чији ген носимо и јесмо ли данас достојни да се назовемо духовним чедима наших највећих отаца српске нације вођени оваквим духовним оцем какав је наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије?“

Непожељна је чињеница, да је у вријеме окупације Црне Горе од фашистичке силе осовине, данашњи Свети свештеномученик Јоаникије Липовац, а тадашњи Митрополит црногорско-приморски сарађивао је са италијанским и њемачким окупатором. Поготово се оптужује да је био близак Италијанима, нарочито након посјете италијанског краља Виторија Емануела III у мају 1941. године када је посетио и Цетињски манастир. Краљ је тада изразио жељу да присуствује Светој литургији, па је био дочекан од стране Јоаникија лично заједно са свештенством. Образ нам је тада освијетлио протојереј-ставрофор Никола Марковић, који је одбио да се обуче у одежде, што је био јасан знак да је добар познаваоц правила и канона и да се противио Служби са јеретиком италијанским краљем, који је био близак са папом Пијом XII. Након тога је и протојереј-ставрофор Илија Поповић, подстакнут овим чином у олтару пред свима скинуо одежду и отказао послушност Митрополиту. Након посјете, Митрополит је покренуо против обојице дисциплински поступак, а касније их казнио укором и опоменом. Да ли је и Јоаникије Липовац био у канџама екуменизма условљен Конкордатом просудите сами…

Ако овај догађај упоредимо са ситуацијом када Владика Артемије није дозволио америчком фашисти Џозефу Бајдену да уђе у Косовску светињу, ради чега је касније рашчињен од Светог Архијерејског Синода и проглашен за расколника, зашто се највише може захвалити свом „брату“ Амфилохију који је читаву харангу тада повео против њега, онда за Митрополита Јоаникија Липовца у односу на Амфилохија, можемо рећи да је благочестив и да није имао зависти према браћи у Христу.

Митрополит Јоаникије је присуствовао Петровданском сабору, на ком су црногорски сепаратисти прогласили обнову црногорске државости. Петровдански сабор је била скупштина одржана 12. јула 1941. у сали Зетског дома на Цетињу од стране присталица Независне Црне Горе под окупацијом италијанске фашистичке власти. Секула Дрљевића био је један од главних говорника на Петровданском сабору. Сабор је прогласио поништење одлука Подгоричке скупштине и прогласио обнову Краљевине Црне Горе, али његове одлуке никад нису спроведене због Тринаестојулског устанка који је избио сјутрадан. Са 13. јулом 1941. године народ Црне Горе се сврстао у велику антифашистичку коалицију.

Пошто се историја понавља, свједоци смо да се скоро на Цетињу догодио исти сценарио као са Петровданске Скупштине, додуше Секуле није било, али су били они који су затровани његовом болесном идеологијом. Није било ни Јоаникија Липовца, али ни нашег Високопреосвећеног Митрополита, јер да је дошао, било би све више него очигледно… Нема ни клетви: „Ко туђина за господара иште, нит’ од њега пјевало нит’ се за њим кукало!“ Мудро ћути…

Изгледа да му је сад јасна она стара да: „Ко са ђецом спава, упишан устаје“.
Мило му је обећао „нишу“ па му на лицу нема веселости. Претворио се у обичну морачку злобабу, мрачан је к’о… да не помињем ко. Најбље му је да оде на Каруљу на Светој Гори Атонској у неку Пештер (са мрчним братом Џомићем под руку, који је својевремено изјављивао да СПЦ подржава промјену пола) и да се каје и да не суши образа, док не испушти душу, да би му било опроштено, зло, које је за собом оставио, сједећи недостојно на престолу Светог Петра Цетињског, не поштујући његов Тестамент као Светињу, којој се завјетовао.

Издајнике Бог бије, огњем и мачем ! Наше је само да се молимо да будемо мач у Божијим рукама…
Између нас и њих је Исус Христос! Бог је посриједи нас…
Само они у Њега не вјерују или вјерују лицемјерно, као фарисеји и књижевници…
Ми који вјерујем никога не мрзимо, биће нам дато кад дође вријеме да будемо на страни истине и да будемо мач у Божијим рукама… И ми ћемо се огњем и мачем борити против лажи, која од сотоне исходи. Јер наш рат је духовни, а оружје нам је истина.
А за издајнике од вајкада постоји неписано правило… Јуда је праотац издаје. И знамо како је прошао.

Издајници знају, да се издаја главом плаћа, кад тад! Али ми с њима руке нећемо прљати. Е сад, ко ће им судити: Бог, историја или овоземаљских судови, пред нама је да видимо…
Вријеме је мајсторско решето.

Ако сам нешто измислио, Господ ме посјек’о ! Амин.

Дочек фашиста на Цетињу 1941. године ▶️

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *