петак, август 18, 2017
Насловна > НОВОСТИ > Мислити значи имати болесне очи

Мислити значи имати болесне очи

Василиј Голијанин

Вернер Хајзенберг, оснивач квантне механике тврдио је да ће вас први гутљај из чаше науке претворити у атеисту, али када дођете до дна чаше, тамо ће вас чекати Бог. „Човек се учи док је жив, прво научи да је заједница све а индивидуалност ништа, потом научи да је индивидуалност све а заједница ништа, а затим научи да је индивидуалност у заједници све. . . На крају вероватно дође до тога да је све ништа, а ништа све, али о том – потом. Од самозадовољавања, преко самозадовољства стигли смо до самодовољности. Све слабије се чује дечја граја из малог раја. Перфекциони капитализам сигуран је лек против среће, а ту терапију усвојили смо са запада. Заборавили смо да се у мерцедесу на небо не стиже, а како је писао Љубомир Симовић: „Ко се из човека не пење у Бога, силази у звер“.

Прецизирао је Пељевин да када човека дуго хране рекламом, експертизом и вестима, код њега се појављује жеља да и сам постане бренд, експерт и новост. Зато и постоје тоалети духа које срећемо на тв екранима. Према нама самима било би поштено послушати игумана Рафаила Подмајинског, направити свечану литију до контејнера, и убацити телевизор.

Утамниченог духа у беспућима капитализма, у тамницама које смо сами сковали, стигли смо до животињског стања. Богоборни комунисти макар су били вођени сулудом идејом која је била толико велика да су се и сами удавили у њој. А, ови данас назови идеолози, нити смрде нит миришу, као нацртани на зиду. Поред асистенција палих бораца, данашње „ерудите“ немају никакву значајнију предност, осим што су безобзирни. Схватили су да је несталност особина света – вечита промена. Промена нагоре, антагонизам „Истини која ослобађа.“

Слобода завршава тамо где почиње човек. Треба мислити, а мислити значи имати болесне очи. Схватити да је човек бесмртно равноанђеоско биће, веће од златних блокова и сатова. Соловјев је тумачио да одбијање усавршавања може имати два смисла: „Или се сматрамо савршенима, што је безумље, или се пак увиђајући лоше стање у коме се налазимо, задовољавамо њиме, не тражећи ништа боље, што је одрицање од саме моралне суштине човека.“

Писао је покојни Рашко Јовичић: „Све нас је више без повратних карата. . . „Трен среће тек кратка је станица, а онда нас далеки чека пут. Вечност привлачи. Сви закони познате физике темеље се на познавању четири одсто познате материје. Осталу материју научници третирају као „тамну силу“ јер не могу да је објасне. Како онда објаснити човека, савршену креацију? Случајност? Не, због тога што та иста наука случајност дефинише као немогућност људског ума да мапира сложене механизме природе.

Упорно грешимо, падамо, кајемо се, устајемо, стојимо усправно међу рушевинама. . . Међутим, све мање је оних који устају. Како је писао Владан Матијевић у делу Врло мало светлости: „Надајмо се да нас Бог не узима за озбиљно. Понашање попа, као и све нас, било је карикатура искрене побожности „.

Радост живота би требала бити динамички процес, а не статички концепт. Међутим динамичком интелигенцијом данас доминира једина нерешива загонетка, једина трка – где наћи паре? Угасио се тако и Немачки дух који је своју ерупцију доживео у филозофији и класици, а који је сада окамењен у мерцедесу, аудију, беемвеу, фолксвагену. . . Колико оно пепела остане од једног сунца?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *