петак, август 18, 2017
Насловна > ПРЕНОСИМО > Хомосексуалност – да ли се она може и треба лечити?

Хомосексуалност – да ли се она може и треба лечити?

Вековима се хомосексуалност у нормалним друштвима сматрала за поремећај. Међутим, године 1973. хомосексуалност је уклоњена са листе менталних поремећаја у Сједињеним Америчким Државама, а тај пример су следиле и земље западне Европе. Преко ноћи је хомосексуалност постала „нормална“. Хомосексуални активисти се позивају на ту одлуку америчких психијатара. Може ли иједна политичка одлука учинити некога здравим? Познато је да у науци аргумент већине важи за најслабији аргумент. Утолико више што је Америчко удружење психијатара ту одлуку донело не само под притиском већ и једва натполовичном већином! 1
Године 1973. под претњама и застрашивањима од стране хомосексуалних активиста и других лобија, а на предлог др. Роберта Л. Спицера (dr. Robert L. Spitzer – о овом угледном научнику и лекару, као и о његовим тешким предомишљањима, биће речи у наставку текста) хомосексуалност је политичком одлуком избрисана са листе поремећаја.
Др. Чарлс Сокаридес (Dr. Charles Socarides) је аутор бројних књига и добитник Награде за истакнутог професора (Distinguished Professor Award), које му је додељено од стране удружења британских психолога и психоаналитичара (АПП). Ево како он описује начин на који је америчко удружење психијатара променило хомосексуалност од патолошког стања у „животни стил“:
„Хомосексуални активисти у то време нису нападали свештенике. Нападали су чланове „световног свештенства“ тј. заједницу психијатара и неутралисали су је радикалним редефинисањем саме хомосексуалности. Године 1972. и 1973. успели су да придобију водеће људе у Америчком удружењу психијатара, па су низом потеза и директних обмањивања преко ноћи „излечили“ хомосексуалце – судским налогом.
Успели су то удружење придобити да изјави како однос са особама истог пола није поремећај, већ само „стање“ – једнако неутрално као и леворукост. Ми који се нисмо сагласили са том новом политичком дефиницијом убрзо смо ућуткани на сопственим стручним састанцима. На универзитетима су укинута наша предавања, а научни часописи су одбијали да објављују наше научне радове“. 8

„Поплава“ хомосексуалаца у медијима

Још од седамдесетих година популаризују се разне серије и филмови у којима постоје ликови хомосексуалаца, који су осмишљени као занимљиви и позитивни ликови, што је у супротности са реалним животом. Доктор Сокаридес је имао прилике да упозна сву трагедију хомосексуалности на примеру сопственог сина. Па ипак, управо је др. Сокаридес у др. Ану Фројд (Annа Freud) имао највеће успехе у лечењу. Он је четрдесет година радио на лечењу хомосексуалаца, и извештава о ¾ успешних лечења.
О популаризовању хомосексуалности у медијима од седамдесетих на овамо, он пише:

„Телевизијски и филмски редитељи почели су да снимају филмове и серије које промовишу хомосексуалност као легитиман начин живота. Један Одбор за праћење хомосексуалности је наредио Холивуду шта сме а шта не сме да снима у вези са хомосексуалношћу. Велике издавачке куће су одбиле да објављују књиге које су биле противне хомосексуалној револуцији. Хомосексуалци и лезбејке су утицале на сексуално образовање у америчким школама, а хомосексуални активисти су заузели водећа места на америчким факултетима. Законодавна тела савезних држава су поништила законе против содомије.“ 9
Потребно је само да погледамо модне писте. Последњих година пропагирају се мршаве девојке без груди које личе на дечачиће, као и лепушкасти, неговани и феминизирани манекени. Тренд метросексуалаца није потребно посебно ни наглашавати. Модна и фармацеутска индустрија су пуне хомосексуалаца. Стога се не треба чудити што многи људи имају нејасне представе о овом поремећају и што је све више људи збуњено и заведено пропагандом и стереотипима из медија.
Зато данас многи људи као хипнотисани понављају да хомосексуалност није болест него „стање“. Бивши хомосексуални активиста, а данас излечени хомосексуалац Мајкл Глац (Michael Glatze) медији види као једног од главних узрочника хомосексуалности:
„Хомосексуализам је узео готово 16 година мог живота и испунио мој живот лажима уз помоћ масовних медија који циљају на децу и покушавају да их увере у то да је хомосексуализам нормалан облик понашања“ 11
„Хомосексуалност чучи у многим људима, а посебно ће се развити ако се на различите начине рекламира.“ 12
Раби Розенберг (Rosenberg) из Удружења лечених хомосексуалаца и лезбејки „Јона“ (Jonah) закључује:
„Многи бивши хомосексуалци кажу да је најдубљи разлог за њихову депресију био велики притисак којем су били изложени са циљем да своје осећаје сматрају урођеним и непроменљивим.“ 13

Лечење хомосексуалаца

Споменути др. Роберт Спицер, професор психијатрије на Универзитету Колумбија је научник који је подстакао Америчко удружење психијатара да 1973. године уклони хомосексуалност са листе менталних поремећаја (из приручника за класификацију менталних болести – ДСМ).
Др. Спицер је временом под теретом научних чињеница променио свој став. Године 2001. и 2003. објавио је своју анализу излечења хомосексуалаца на основу 200 случајева излечених хомосексуалаца и лезбејки , и на основу тога затражио враћање хомосексуалности на листу болести. О претњама његовој породици које су тада уследиле, нерадо је говорио. 17
Др. Спицер није једини који је променио мишљење. Познати психолог Ричард Коен (Richard Cohen) је излечени хомосексуалац, а данас сам успешно лечи хомосексуалце. Италијанског музичара Ђузепеа Повију (Giuseppe Poviа) је излечио клинички психолог Џозеф Николози (Joseph Nicolosi ) , а након тога и двојицу Повијиних пријатеља. Повија је својевремено изјавио:
„Људи нису хомосексуалци, они постају хомосексуалци зависно од тога са ким се друже“. 18
Оснивачица лезбејског часописа „Венус“ (1995.) и лезбејска активисткиња Шарлин Котран (Charlene Cothran) је 2006. године јавно обзнанила да је напустила хомосексуални начин живота.
Занимљиво је излечење водећег хомосексуалног активисте и оснивача магазина „Млади хомосексуалци Америке“
(Young Gay America – YGA) – Мајкла Глаца . То је био „мејнстрим“ магазин којег су наручивале школе, библиотеке и друге јавне установе, а бави се промовисањем хомосексуализма као начина живота. Мајкл Глац (Michael Glatze) је прекинуо 10-годишњу везу коју је имао са другим суоснивачем тог магазина, и јавно обзнанио да више није хомосексуалац. Глац каже:
Зацељивање рана које су узроковане хомосексуалним понашањем није једноставно – мало се може наћи стварне подршке. А она подршка која постоји је исмејана и ућуткана агресивном реториком масовних медија који промовишу хомосексуализам као нормалан облик понашања или је спроведена илегалним извртањем закона.
Морао сам да прођем кроз изругивање и „гласове“ неприхватања од свих који су за то сазнали. Циљ хомосексуалне агенде је да се постигне такав учинак да људи престану уопште и да постављају питање напуштања хомосексуализма, без обзира на питање да ли је то могуће.
Дуго времена сам негирао истину и још увек осећам кривицу због тога. Као вођа „геј“ покрета, много пута сам имао прилику да се обраћам јавности. Кад бих имао прилику да повучем назад неке од тих ствари које сам говорио, учинио бих то. Сада када знам да је хомосексуалност похота и порнографија умотано у једно, никада нећу дозволити некоме да ме увери у супротно, без обзира на то колико фине биле њихове речи и колико тужна била њихова прича. Видео сам то, знам истину…
Из мог искуства, „излазак“ (‘coming out’) од утицаја хомосексуалног менталног склопа је била надасве ослобађајућа, најлепша и најневероватнија ствар коју сам икада доживео у сопственом животу.“ 19
Ален Чемберс (Alan Chambers), председник организације „Егзодус Интернешнал“ (Exodus International) која окупља хомосексуалце и бивше хомосексуалце, каже:
„Чињеница је да постоји десет хиљада мушкараца и жена који су, као и ја, надвладали хомосексуализам… ми смо живи доказ!“
Од оних хомосексуалаца који приступе терапији, око 30-60% бива потпуно излечено. 21 Само задњих деценија у САД и Холандији је излечено више од 25 хиљада хомосексуалаца. 22
Успешно су лечили а и данас лече хомосексуалце G. V. Ardweg, Ch. Meves, R. Cohen, J. Nicolosi, Ch. Vonholdt, L. Payne, W. Gasser, Anna Freud, V. Frankl, Ch. Sociarides … и многи други.
Утемељитељи психијатријске и психоаналитичке науке, као и психологије били су по питању хомосексуалности једногласни. Још је 1932. године професор Schultz-Hencke написао да су различити облици хомосексуалности, укључујући и одређене карактеристике личности које често можемо приметити код хомосексуалаца – психолошки поремећаји. Alfred Adler и Wilhem Stekel су имали исто мишљење. Ни Фројд није имао дилеме, за њега је хомосексуалност била психички поремећај, и разрађивао је различите методе лечења хомосексуалаца. Посебно далеко је у том правцу отишао К.Г.Јунг који је објаснио:
„Хомосексуални мушкарац је неспособан да пронађе мушкост дубоко унутар себе. Стога покушава да је пронађе на биолошко-сексуалном нивоу.“ 23
Виктор Франкл, оснивач логотерапије,
називао је хомосексуалност перверзијом и болешћу. 24
У новије време научници почињу да признају оно што Фројд, Јунг, Франкл и остали никада нису ни доводили у питање – хомосексуалност јесте болест. У последњих неколико година излазе научни радови „мејнстрим“ научника који доказују повезаност хомосексуалности и психопатологије, као што су J. M. Bailey, G. Remafedi i R. Friedman.25
О радовима и студијама према којима се хомосексуалност може успешно лечити говорила је др. Вердијана Павловић, у Хрватској. 26

Хомосексуалност као обољење

Хомосексуалност у САД није (од стране Америчке Психијатријске Асоцијације) формално призната као ментално обољење. Део професионалаца у области менталног здравља, међутим, не слаже се са тим: неколико година након уклањања хомосексуалности из „Дијагностичког и статистичког приручника менталних поремећаја“ („Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders“ – DSM), већина психијатара у Америци су гледали на хомосексуалност као на патологију, а већина психијатара широм света и даље наставља да гледа на хомосексуалне пориве као на симптом менталне болести. 39
Већ из добро документоване чињенице да имамо хомосексуалце који имају идентичне близанце (тј. браћу/сестре са идентичним генским записом) хетеросексуалце, можемо закључити да хомосексуалне склоности нису урођене. Прикази случајева често указују на факторе везане за околину, који објашњавају развој различитих сексуалних склоности код генетски идентичне деце, и подупиру закључак да је склоност истом полу производ узајамно повезаних утицаја околине.34

Код особа које осећају сексуалну склоност према истом сполу често наилазимо на једно или више од следећег:

• Одсутство оца, очинске фигуре или отуђење од оца у раном ђетињству, јер је отац доживљен као непријатељски расположен или незаинтересован, насилан или алкохоличар;

• Мајка је била превише заштитнички настројена (код дечака);

• Мајка је превише тражила помоћ и била захтевна (код дечака);

• Мајка је била неспремна успоставити емоционалну везу (код девојчица);

• Родитељи су пропустили да охрабре идентификацију детета са својим полом;

• Недостатак грубље игре (дечаци)

• Неуспех у идентификацији са вршњацима истог пола;

• Несклоност тимским спортовима (дечаци);

• Слаба координација око/рука и са тиме повезано задиркивање вршњака (дечаци);

• Сексуално злостављање и силовање;

• Социјалне фобије или екстремна стидљивост;

• Губитак родитеља због смрти или развода;

• Одвојеност од родитеља током критичних фаза одрастања35

Уколико се на одговарајући начин одговори на емоционалне и развојне потребе детета, развој склоности према истом полу је врло мало вероватан.36

Ако се одједном јави више горе наведених фактора већа је вероватноћа настанка хомосексуалног поремећаја који се усваја још у раном детињству. У незрелом добу, развој детета обележава упијање и усвајање обрасца понашања, без јаке контроле и филтера свести који код детета још нису развијени.

За хомосексуални избор партнера вриједи правило ‘обрнутости’: код жељеног партнера се као привлачне виде оне особине за које адолесцент сматра да их не посједује. Тако већина мушких хомосексуалаца код партнера тражи ‘мушкост’.

Духовна дегенерација

Хомосексуалност је духовна дегенерација људског бића у његовом најранијем стадијуму одрастања и усвајања погледа на стварност – а кроз нефилтриране садржаје свести – рефлектирање болести се не појављује одмах, него с развојем сексуалности. Тек тада искаче ова тешка психичка аберација на сцену свести и постаје проблем: асоцијално понашање, агресивност и патња и за околину и за болесника тј. болесницу.

Хомосексуалност укратко као комплекс више психичких, менталних и социјалних поремећаја можемо дефинисати као комплекс незрелости мушкарца и бежања од одговорности, заосталост у развоју (инфантилност) с ретроградним ефектима фазе детињства од 3. до 9. године, немогућност адаптација у нормално социјално и ментално окружење. Зато покушавају изменити не себе, него своје окружење. Тиме изазивају ефекат отпора и сукоба на свим нивоима.

Природа признаје само репродукцију

Имајући све горе наведено у виду, замислите какве штетне последице може имати дете које одгајају родитељи хомосексуалци. Позната социологиња др. Миланка Вујичић о хомосексуалцима каже:

,,Са социолошке тачке гледишта, за здрав развој дечјег идентитета изразито је штетно
да хомосексуалци одгајају дијете. Природа признаје само репродукцију, и све ове варијетете и грешке природе морамо, хтели – не хтели, одбацити и наша планета може опстати само у равнотежи између плуса и минуса… морамо бити на релацији строге полне одређености, и ја, као социолог и жена, сматрам да је то једини исправан пут и да се треба према томе определити… иако је велика медијска кампања популаризације хомосексуалности, и бојим се да ће у скорије време бити срамота не бити хомосексуалац… тако да би се требало окренути природном понашању, наравно култивираном… ја сам за природне законе.“40

‘Отпадништво најгоре врсте’

Др. Јован Тошевски, шеф катедре за анатомију на медицинском факултету у Србији је декларисани либерал и водећи експерт за питања људске сексуалности на овим просторима. Када Тошевски говори, научна заједница слуша. У својој књизи ‘Скривена сексуалност’ пише:

,,Мушка хомосексуалност представља мањкавост бар једног од два главна нагона мушкарца по морфопсихолошком моделу човека, прије свега нагона за сексуалним спајањем са женом. Хомосексуалност је једна од најопаснијих појава за нашу врсту… пада у очи утицај жена на повећање броја стечених хомосексуалаца мушкараца којих је све више последњих десетина година. Мушку хомосексуалност фаворизује јака биовласт најпре мајке, а затим целе околине, а жртве су оне особе мушког пола које имају слабу мушкост по рођењу. Те јединке лако подлежу женском утицају, преузимајући чак женске обрасце понашања.

Хомосексуалност човека која се сматра алтернативном сексуалности, у ствари је свесно неоправдано усмерење које се чини лакшим и различитим од обавеза које мушкост намеће. Осим тога, хомосексуалност се не може подвести под категорију сексуалности, јер негира основну премису сексуалности (однос супротних сполова). У том смислу хомосексуалност представља отпадништво најгоре врсте које може бити стављено у групу патолошких поремећаја и не заслужује да буде стављено под окриље појмова везаних за термин сексуалности, јер негира најважнији модус живе природе – двополност. „41

Полазиште да се хомосексуалност прогласи абнормалном јесте чињеница да је читава људска анатомија и психологија обликована у смеру размножавања; природни објект сексуалности је дакле други пол. Ако се та евидентност изгуби из вида или потискује, јавља се знак менталног поремећаја.

Деструктивни извори задовољства

Хомосексуализам и сличне појаве (лезбејство, бисексуализам…) су облици деструктивних извора задовољстава који људе подстичу на још деструктивније и морбидније активности. Према истраживањима, 83 % хомосексуалних особа током живота има сексуалне односе са више од 50 партнера, а од њих 29 % са више од 1000 партнера, а само 1/16 живи са партнером у вези неко време!42

Сексуалне перверзије у које улазе хомосексуалци и њима сличне особе надилазе најгоре хороре и најморбидније сцене холивудске продукције. Када се врше полицијска истраживања врста злочина који се почине у различитим друштвеним заједницама, јасно се долази до закључка да су убиства која се почине у хомосексуалним заједницама, нешто најстравичније, праћено страшним масакрима и иживљавањима над жртвом. То само додатно осликава стање ума људи у таквим заједницама.

Године 1998. објављени су резултати научног истраживања у којем се показује да један од три хомосексуалца покуша самоубојство.43 Студија пружа доказ чврсте повезаности ризика суицида и би/хомо полне оријентације код мушкараца. И други чланци говоре о томе, као онај објављен у часопису Педиатрикс, о ризичним факторима за покушај суицида код хомосексуалне и бисексуалне младежи (14-21 год.). Они хомосексуалци који доживе природну смрт живе у просеку 18 година краће од хетеросексуалаца.44

Хомосексуално понашање је само по себи опасно и хомосексуалци (епидемиолошки гледано) се зато увек категоришу заједно са наркоманима, проституткама и промискуитетним особама. Хомосексуалци у САД-у имају 44 пута већу шансу да добију АИДС.45 Више од пола милиона од укупно милион људи у САД-у који имају СИДУ су хомосексуалци.46 Хомосексуалци имају већу шансу за заразу Хепатитисом А и Б, исто је и са сифилисом – 65% свих случајева заразе сифилисом у САД-у чине хомосексуалци иако засигурно не чине 65% популације.47 Хомосексуалци су главни ‘преносник’ и разлог зашто се сифилис који је замало искорењен пре 10 година опет појавио у статистички значајним бројевима.48 Такође 15% хомосексуалаца има кламидију.49 Појава гонореје 3,68 пута чешћа код хомосексуалаца, уједно је 14% хомосексуалаца њоме и заражено.50 У истој је земљи забележано да Епстеин-Барр вирус тип 2 има 39% хомосексуалаца. 51

Да је секс какав они практицирају нездрав јасно је из чињенице да хомосексуалци имају 17 пута већу шансу да добију карцином ректума.54 Треба ли уопште спомињати да нормална употреба органа не доводи до оштећења?! Хомосексуалци имају и 20 пута већу шансу да ће конзумирати метамфетамин (синтетичку другу) од остатка популације, то је пак повезано са ХИВ-ом; наиме, 43% новозаражених ХИВ-ом у ЛА-у уједно је било на метамфетамину.55

Хомосексуалци имају смањену очекивану животну доб за 8 до 20 година, хронично обољење јетре – који повећава ризик од рака јетре, обољење имунолошког сустава које је готово увијек смртно – укључујући и попратна туморна обољења, упала плућа, рак дебелог цријева који је често смртоносан, различита цријевна обољења и друге заразне болести, далеко већи ризик од самоубојства…56

Инфантилине методе за стварањем властите утехе (маструбација, маштање) лако доводе до психичког заробљавања. Будући да је узрок хомосексуалности нека неуроза, многи случајеви пате од депресије, психосоматских тешкоћа, страхова, а нису ретке ни параноидне тенденције. Постотак граничних психотика је већи него у општој популацији. Честа је и зависност од алкохола, дроге…. Мицхаел Баилеy, истраживач који је на страни хомосексуалних лобија, признаје да се они који живе хомосексуалним начином живота излажу битно већем ризику обољења од одређених емоционалних проблема, између осталог и склоности самоубојству, тешким депресијама и тескобним неурозама.57 Др. Сатиновер закључује: ,,Повезаност аналног односа и непрестаног мењања партнера најопаснији је профил понашања!“58

Због свих ових статистичких података хомосексуалцима је забрањено донирати крв (у САД-у од 1983.). Не зато јер су водећи људи у Заводу за трансфузију ‘хомофоби’ него из страха за оне који би примали такву крв. Дискриминирају ли они на тај начин неселективно и институционално целу хомосексуалну популацију? Па наравно! Али хомосексуалним активистима не пада на памет бунити се против тога јер би онда лекари изнели статистичке податке, а хомосексуални активисти не желе да се о томе говори у јавности.

Уместо закључка

Свето Писмо Новога Завета, доследно настављајући старозаветну традицију назива хомосексуалне односе „срамним“ и „противприродним“. Тако и Апостол Павле у посланици Римљанима пише : „Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду. И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично. “ (Рим., 26-28 стих).
Немали број лекара и психолога (и научника у тим областима) ће хомосексуалне пориве сматрати психичким обољењима, и вољни су да их лече. Тврде да за то имају разлога и да су њихове терапије успешне. Пишу о тој теми и научне радове, мада најугледнији медицински часописи текстове о њиховим истраживањима (зацело због политичких обзира у «данашњем политичком тренутку») углавном одбијају да објаве. За сада.

Аутор: Ален Перушко, психолог
Извор: интегралну верзију текста можете наћи под насловом
«Хомосексуалност са знанственог гледишта» на овом линку.

1 R.Cohen, Coming Out Straight. Understanding and Healing Homosexuality
2 Loewy, str. 93
3 C. A. Reich, The Grenning of America, str. 2
4 Kinsey Jones, Kinsey str. 63
5 Judith A. Reisman i Edward W. Eichel, Kinsey, Sex and Fraud
6 Kinsey Jones, Kinsey str. 503
7 A. Kinsey et al., Sexual Behavior in the human Female, str. 121
8 C. Socarides: ‘How America Went Gay’ str 20
9 Исто
10 Округли сто о хомосексуалности, одржан при Хрватској бискупској конференцији у новембру 2002., http://www.ika.hr/bilteni/bilten_48-2002.pdf
11 M. Glatze, How a ‘gay rights’ leader became straight
12 Okrugli stol o monoseksualnosti, održan pri Hrvatskoj biskupskoj konferenciji u studenom 2002., http://www.ika.hr/bilteni/bilten_48-2002.pdf
13 http://jonahweb.org/index.php
14 K. Freund i R.J.Watson, The Proportions of Heterosexual and Homosexual Pedophiles among Sex Offenders against Children: An Exporatory Study, Journal of Sex and Martial Therapy 18, No. 1, 1992, 34 – 43. str.
15 http://www.citeulike.org/user/chainsawriot/article/4083116
16 ‘John Jay’ studija, 2004, Part. 4.2 http://www.usccb.org/nrb/johnjaystudy/
17 http://www.cultureandfamily.org/articledisplay.asp?id=44&department=CFI&categoryid=cfreport
18 Roberto Marchesini, The Ex-Gay Story in the Pop Music World
19 M. Glatze, How a ‘gay rights’ leader became straight
20 Примјер код врло угледног научника др. Спицера имамо у реакцијама једног од руководиоца његовог сопственог универзитета, који Спицерове спознаје о томе да је хомосексуализам могуће лечити назива ‘одвратним’, а др. Спицера лично етикетира речима „You are an embarrassment to the University and a disgrace to science.“, тј. карактерише једног од најугледнијих научника у области психотерапије као „срамоту за Универзитет и несрећу за науку“. http://www.cultureandfamily.org/article … d=cfreport
21 G.v. Ardweg, Терапија хомосексуалности, искуства и учинци
22 Narth – Bulletin 1/2000., str 1.
23 J. Nicolosi, Identitat und Sexualitat, Brennenpunkt Seelsorge 4/1997, str. 80
24 V.Frankl, Die Psychotherapie in der Praxis, 2. izd., str. 79.
25 Homosexuality and Mental Illness, John Michael Bailey, Archives of General Psychiatry 1999 vol.56 (10), 883-888
26 Округли сто о хомосексуалности, одржан при Хрватској бискупској конференцији у новембру 2002.
27 E. Ringel, Selbstschadingung durch Neurose, str. 63.
28 J. Nicolosi, Identitat und Sexualitat, Brennenpunkt Seelsorge 4/1997, str. 80
29 Исто
30 Исто
31 J. Satinover, Homosexuality and Politichs of Truth, Grand Rapidis, MI 1996, str. 213
32 Ј. Тошевски, Скривена Сексуалност, Хомосексуалност мушкараца и жена, str. 100
33 Gerard J. M. van den Aardweg, Терапија хомосексуалности
34 „Homosexuality and Hope“, Изјава „The Catholic Medical Association“ (CMA), 2000, део први, погл. 1
35 оп. цит., погл. 2
36 Исто
37 Homosexuality and American Public Life (zbornik radova), Christopher Wolfe, Spence Publishing Company, Dallas, Texas, 1999, članak „Origins and Therapy of Same-Seks Attraction Disorder, By Richard Fitzgibbons, MD
38 Исто
39 Homosexuality: The Use of Scientific Research in the Church’s Moral Debate, Stantol L. Jonesm Ph.D. i Mark A. Yarhouse, Psy.D. InterVarsity Press 2000, Summary (према http://www.narth.com/docs/mentaldisorder.html)
40 М. Вујичић, БН
41 J. Тошевски, Скривена Сексуалност, Хомосексуалност мушкараца и жена, стр. 100
42 J. Satinover, Homosexuality and Politichs of Truth, pog. 4 bolesti
43 American Journal of Public Health, „The relationship between suicide risk and sexual orientation: results of a population-based study“, 1998., Risk Factors for Attempted Suicide in Gay and Bisexual Youth објављено у америчком часопису PEDIATRICS Vol. 87 No. 6 June 1991.
44 J. Satinover, Homosexuality and Politichs of Truth, pog. 4
45 Centar for Disease Control and Prevention, http://www.cdc.gov/
46 Исто
47 Исто
48 Исто
49 Исто
50 Исто
51 Исто
52 http://www.centar-zdravlja.net/zanimlji … je-hiv-om/
53 http://www.iskorak.org/files/flash/brosura00.html
54 http://www.cdc.gov/std/hpv/stdfact-hpv-and-men.htm
55 http://articles.latimes.com/2007/apr/11/local/me-meth11
56 J. Satinover, Homosexuality and Politichs of Truth, Grand Rapidis, MI 1996, pog.4
57 J.M. Bailey, Homosexuality and Mental Illness, vol.56, 883-884
58 J. Satinover, Homosexuality and Politichs of Truth, Grand Rapidis, MI 1996, pog.4
59 Национал, штампано издање, бр. 481

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *