субота, септембар 23, 2017
Насловна > ПРЕНОСИМО > Духовност на великом платну

Духовност на великом платну

Интервју Јово Максић

Аутор текста: Василиј Голијанин

У интервјуу Хазардеру, јунак филма Исцељење, Јово Максић, говори о предстојећој београдској премијери и о данима Исцељења. Филм Ивана и Моње Јовић који је у марту проглашен најбољим српским филмом од стране жирија, биће премијерно приказан у Дому синдиката деветог децембра. Радња филма прати тиховање монаха (Максић) у зачудној атмосфери изоловане испоснице. Духови ратне прошлости сустижу га када се појављује стари муслиман са смртно болесним унуком. Монах одбија да се помоли за дете. Из кратких дијалога сазнајемо да њих двојица имају заједничку прошлост: дечаков отац убио је монахову супругу и дете током рата, а старац је уверен да једино монахова искрена молитва може помоћи детету.

Максић је до сада остварио преко 50 улога. За глуму у представи “Бунар” у режији Егона Савина добио је Стеријину награду 2012. године, а освојио је и четири награде за најбољу мушку улогу на еx-Yу фестивалима. Играо је у филмовима Гуча, СОС, Живот и смрт порно банде, Беса, Клип, Смрдљива бајка, Отаџбина, Машиновођа. . . Према оцени критике његова глума у Исцељењу је бравурозна. У улози Паскаловог свргнутог Бога који се сећа небеса, бори се са поруком да је праштање услов смисленог живота, а да се само мучеништвом постаје Светац.

Господине Максићу, пред нама је београдска премијера филма Исцељење. Када погледате уназад, када се сетите првих очекивања, какав је утисак?

• Пре свега осећам олакшање, јер овом биоскопском премијером затварамо круг, једно дивно искуство, један како су га назвали герилски рад добија свој коначни смисао, препуштамо га публици. Осећам и понос, јер смо у немогућим условима успели да се издигнемо изнад свих препрека и урадимо нешто, пре свега корисно за нас, а онда и за друге. Стање у култури је катастрофално, у кинематографији поготово. Они који о томе одлучују правдају се свеопштом кризом. А, то је замена теза. Било је и горих времена, али је култура била и остала бастион и чувар идентитета и опстанка. Е, у тој свеопштој културној депресији осетили смо потребу за личном борбом и личним Исцељењем.

Беким Фехмију је ФДУ уписао не знајући ни реч српско-хрватског, идући логиком да се глумачки таленат не препознаје у језику. Ви сте улогом монаха у Исцељењу то и доказали, утисак је да сте без много речи одглумили бравурозно.

• Лепо је то чути. Фехмију ми је узор, поред Павла Вујсића и Слободана Цице Перовића. Трудим се да учим од најбољих.

Успели сте да избегнете етикету типског глумца. Притом сте остварили бројне улоге, иако верујем да вам императив није била главна улога, већ добра улога, изврсност?

• У свакој улози морате наћи инспирацију, да ли је она велика или мала, то зависи само од вас. Понекад морате да признате себи колико сте лоши, да би могли напредовати. Волим у шали да кажем да је глума контролисана шизофренија.

Та контролисана шизофренија код вас је кулминирала дипломом ФДУ. Завршили сте у класи Предрага Бајчетића, 1998., и исте године сте се запослили у Малом позоришту Душко Радовић. . .

• Тамо су дивни људи, моје колеге и пријатељи за цео живот. То позориште ме у великој мери обликовало и у њему сам доживео скоро радно пунолетство. Ето мало симболике, ваљда је дошло време да кренем даље. Желим и даље да учим и да напредујем, желим да се ухватим у коштац са драмским улогама, а то је веома тешко кад радите у дечијем позоришту јер се термини проба поклапају са играњем представа. Шансе се ретко пружају и ако их не зграбите, сутра већ може бити касно.

Да се вратимо на Исцељење, оно говори о љубави и о праштању. „Дијалог љубави могу да обављају и ђаволи”, али учествовање у љубави и опроштај, то могу ипак само они који су налик анђелима. Свети Јустин Ћелијски писао је да је сваки човек микротеос, мали Бог у блату. С обзиром да је истински опроштај анђеоски подвиг, не чини ли вам се да је Крст који носи монах у Исцељењу претежак?

• Сви смо пре свега људи, са свим својим манама и врлинама. Дешавања у животу нас обликују, а искушења показују од чега смо саздани. Колико год наш крст био тежак, морамо схватити да је он само наш и да га нико други неће понети. Тек тада сте помирени сами са собом, са Богом, са другима…

Монах је у испосници. Сам је. А, човек је јак онолико колико је у стању да преброди самоћу. Монах у Исцељењу је заробљеник сопственог идентитета, затворен у тамници коју је сам сковао, а чији је кључ опроштај. Колико вам је у тој тешкој улози помогло пријатељство са оцем Иларионом?

• Познавати таквог човека је Божији дар. Он ми није био само узор код рада на овој улози већ и пример посвећености док је још био глумац Растко Лупуловић. Сећам се његовог рада још на академији, до које мере је био спреман да се поништи на сцени, да се трансформише. То је човек који све што ради ради чиста срца, човек са безброј талената, при томе невероватно скроман. Сећам се једног његовог интевјуа, чини ми се за Нин, поводом добијања Стеријине награде и Зорановог брка, где је он пола интервјуа посветио испитној представи “Емигранти” у којој смо играли мој колега са класе Драган Колунџија и ја. Био сам почаствован учествовањем у његовом дипломском испиту. Тада је још био искушеник и хтео је пре монаштва да тиме заокружи потпуно тај сегмент живота. Наравно, испит је био у складу са његовим животним избором. То је нешто најемотивније што памтим. Велики човек. Довољно је рећи да мој син носи име по њему.

Исцељење поставља питање граница љубави дато у Христовој заповести “Љуби непријатеља свога”. Упечатљиве су сцене где он у искушењу и у немоћи да опрости замахује косом уз болан крик. . .

• Пре свега, монах је обичан човек. Доживео је најстрашнију бол коју човек може да доживи. У монаштву налази смирај, али није то тако једноставно. Право искушење се појављује оног тренутка када духови прошлости закуцају на његова врата. Тада схвата да није опростио и да је заправо побегао у монаштво. То је велики пораз, одједном се појављује понор, бежањем само одлажете неминовно. Сазнање да ни себи нисте опростили, а камоли “непријатељу”, раздире. . . Не дао Бог никоме.

Видевши да не може да опрости, монах схвата да је између њега и Бога настала непремостива пукотина. Између монаха и Бога почиње рат, јер монах мора да буде мали Бог, да љубављу прашта. Можете да се смирите сами или да чекате живот да вас смири, само што он за то баш и нема пријатна средства. Изгледа да тај монах представља Србина, с обзиром на ваш Книн, на Босну, на КиМ, на мучеништво и на праштање вековима уназад?

• Ово јесте прича о нашем усуду, али смо се трудили да буде универзална. Уколико тренутно у свету постоји око седамдесет ратних жаришта, замислите колико је то људи са сличном судбином. Уметност мора да пробије локалне границе. То јесте наша прича у којој се препознаје сваки човек, са ког год дела планете био. У то смо се уверили на разним фестивалима и приликом разговора након филма.

Универзалне истине се не доказују, многима од нас су пуна уста љубави, само што љубави нема, само илузија. Љубав која може да опрости долази након дуге борбе, након очишћења…

• Управо тако. Лицемерство је завладало у свим сферама друштва, олако се изговарају речи, свако тражи сопствено оправдање у ономе шта изговори. Да би се љубав и праштање осетили, морају се показати делима. Ако се само изговоре, тад ће се само чути и ништа више. На крају крајева не можете да слажете себе, а тиме и Бога. Свакоме од нас је потребно очишћење.

Као отац и супруг, да ли бисте ви могли ту и такву пукотину са Богом да превазиђете и да дате опроштај?

• Тешко питање! Болно и тешко је било о томе и размишљати током рада на филму. Седећи на фотељи у топлини свог дома, било би лицемерно дати било који одговор. Живот ме научио да се са дистанце не дају олако одговори на тешка питања. Не дао Бог никоме!
Режисер, Иван Јовић, имао је пуно поверење у вас. Тврди да би до краја живота радио са вама када би могао да бира. Реците нам нешто више о односу током снимања.

• Сада ћемо изгледати као друштво обостраних обожаватеља. Некако не могу да Ивана одвојим од Моње (Иванова супруга и сценариста Исцељења), они су буквално једно. Дивни људи пуни искрене љубави, спремни да помогну. Појавили су се у врло критичном делу мог професионалног живота. Разумевање и слични погледи су јако битни када је реч о филму. Та симбиоза мора дати резултат. То је онај моменат кад сретнете некога први пут, а имате осећај да га знате цео живот. На снимању смо заправо размењивали енергију, били смо подршка једни другима.

Кога бисте још истакли у тој екипи?

• Малобројна екипа која је стала иза овог филма давала је целог себе како би Исцељење угледало светлост. Раде Миљанић у улози деде, у исто време био је и набављач и возач. Немања Јеремић који се одлично снашао у улози дечака иако му је ово прва улога. Пабло Феро, сјајни директор фотографије, истински мајстор свог заната, Александар Перовић, мајстор звука, бескрајно стрпљив човек, Јелена Ангеловски као помоћник режије, Лјиљана Ривић сценограф, Немања Стојановић организатор, Александар Божић који је радио расветљење, уједно реквизитер, човек за све и Цока Милена Јовић као клаперка. Били смо једна породица и на крају, овај филм је био и наше Исцељење.

Снимали сте у пределима испод српског Олимпа, Ртња.У испосници, усред прелепе природе заборављених српских села на чијим кућама се налазе смртовнице последњих житеља. . . Какви су ваши утисци везани за тај крај?

• Не могу то осећање једноставно описати. . . Дивљење помешано са тугом, прелепа природа, прелепа села која изумиру, људи заробљени у времену и заборављени од стране најближих, али на чудан начин срећни и безбрижни. Трудили смо се да се уклопимо и да не реметимо тај њихов мали космос.

Монахе поједини сматрају чудацима, иако управо ти чудаци носе у себи језгро целине. Како је глума жива уметност, колико сте у овом филму импровизовали?

• Импровизација произлази као нешто што је договорено. Документаризам нам је био јако битан сегмент филма. Зар сам живот није саткан од мноштва импровизација. . . Било ми је јако важно да користим само оно што се стварно налазило у тој напуштеној испосници и да се сналазим у тренутку. Рецимо, она коса је пронађена ту, зарђала, тупа и без рукодржача. Инсистирао сам да је сам исклепам, наоштрим и косим са таквом каква јесте. Глумци док раде улогу су такође чудаци, чак и док одмарате ви сте неким делом још у улози. . . Мало шизофрено. (смех)

Током снимања сте повредили чланак док сте прелазили реку, али нисте дозволили прекид снимања. Окружени поскоцима и шаркама, рекли сте: “Снимам док не паднем у кому, ако паднем, онда прекините и носите ме доктору”.

• То је режисер Јовић буквално схватио, па кад га је ујела змија за прст, ћутао је и наставио да ради. Тек сутрадан нам је рекао: “Па, чекао сам да паднем у кому, па да ме носите.” Срећом није била отровница.

Исцељење је на ФЕСТ-у ове године освојило награду жирија за најбољи српски филм. Ваш отац је прота, свештеник, па се уз све те награде јавља сумња да имате небеске савезнике. Сувише случајности за свет у коме случајност не постоји. . .

• Случајност је изговор. Многе ствари током снимања нису биле случајне почевши од ветра који се ниоткуда појавио баш када треба, ноћног лептира који је слетео на мој рукав баш у моменту монаховог метанисања, а он се у српском митолошком веровању сматра персонификацијом ђавола, јер је то једини живи створ на овим просторима који има црвене очи. Сама помисао да ћемо снимити филм за 12 дана, са прорачуном да нам дневно треба 23 купљена кадра, а да после два дана снимања схватимо да имамо тек 15, говори много.

Изузев што сте пустили браду, за улогу испосника сте попут Бејла или МекКонахија изгубили који килограм. Реците нам нешто о самој физичкој трансформацији.

• То долази само по себи, на улози почињете радити већ оног тренутка кад кренете разговарати о сценарију. Неке ствари искрено не знам да објасним, али их осетим и верујем инстикту, а Тесла је говорио како инстинкт превазилази знање. Сваки унутрашњи доживљај носи и спољашњу трансформацију.

Љубитељ сте тешких драмских ликова. Критике казују да вас улога монаха из Исцељења ставља у ранг са маестралним Русом Пјотром Мамоновим.

• Ух, не бих ишао толико далеко. Јесте ми негде он био узор, али не мислим да сам толико маестралан. Истина је да волим тешке драмске улоге јер имам неку дозу мазохизма у себи, имам ту потребу самопоништења на сцени.

Мамонов, култни рокер, данас тврди да све више личи на оца Анатолија чији је лик глумио у филму Остров. Православну веру није познавао, а Острво је снимио. Објаснио је да се “требало склонити у страну, нестати и Богу место препусти да дела – и Господ је све учинио.” Како ви проживљавате Исцељење?

• Свака улога остави траг, хтели ми то или не. Улога монаха је са много аспеката оставила трага, као што сам рекао десила се у моменту неке личне професионалне кризе, преиспитивања самога себе. Стварно сам је доживео као исцељење.
Писао је Крлежа да је људска глупост неизмерна, што се увиђа све примитивнијом медијском хиперпродукцијом голишавих гуза и уздизањем садизма у естетску категорију.

Колико у таквом окружењу запажено пролази улога покајника?

• Како би блаженопочивши патријарх Павле рекао: “Свако види оно што жели.” Ми смо овај филм радили због нас самих и због људи који нису подлегли естради и свакодневном телевизијском менталном тровању. Мислим да медији свесно убијају културу, а поготово глумачку професију.

Достојевски је ваша инспирација?

• Уколико се не десе неке улоге у будућности, имам намеру да пред максимум своје глумачке зрелости урадим Браћу Карамазове, али као монодраму. Опседа ме мисао да су та три брата заправо Достојевски. Али полако, то захтева још много мог глумачког сазревања.

Да сте материјалиста вероватно се не би бавили глумом. Писао је Андрић да се њјефтиније продају даровити и способни људи, који сами често нису ни свесни своје вредности. Или сте можда више налик Диогену који је Александру Македонском, највећем војсковођи који је ходио земљом и који је хтео да му да шта год пожели, одговорио: „Склони ми се са Сунца!“

• У материјалном свету наравно да је новац постао пресудан да би могао да функционишеш, али кад погледате колико се улаже у културу, а самим тим у позориште и у филм, јасно је да новац никако није мотив. Глумцу је потребан редован тренинг и најгора ствар за њега је да нема посла. Тражите срећу и задовољење у томе што радите и у оном што волите, са људима које цените и волите. Постоје многи који би то да искористе, њима кажем: “Склони ми се са сунца!”

Писао је Гете да је мржња активно незадовољство, док је Дучић у књизи “Благо цара Радована” навео да: “Ништа од онога што људи сеју не ниче тако брзо као мржња.” Мрзимо себе кад немамо кога другог, док ви у Исцељењу разоткривате речи “опраштам ти”, које су изговорене без искреног покајања. . .

• Ако погледате око себе, мржња је покретач свега овог што се дешава. На нама је да бар не ћутимо, да се не предамо и не препустимо, да умемо да препознамо шта је добро. Најлакше је мрзети и за све кривити друге.

• Какви су коментари из СПЦ? Због чега нема више филмова са том тематиком?

• Коментари из врха СПЦ били су тихи, али су нам прилазили свештеници и монаси и делили своје импресије. Радо смо се одазивали на такве позиве приказавши филм у три парохијске сале.

Волео бих да чујем ваш коментар на неке светске улоге, рецимо на Брејкинг бед…

• Поменули сте Бејла и Мамонова, а ја бих додао још Денијела Дел Луиса. За

Брејкинг бед ћу рећи само то да сам свих пет сезона одгледао за девет дана. Према мом мишљењу, то је најбоља серија, маестрална глума почевши од Брајана Кренстона, врхунски сценарио, а додао бих још и Сопранове.

Шта је за вас успех, у чему је победа након свих ових година?

• Успех је радити на себи и напредовати, радити са талентованим редитељима и глумцима од којих можете да учите. Пронаћи смисао у томе што радите.

Помислите ли када на родни крај, на оно што сте прошли као дечак од двадесет година. . .

Дошли сте “са Олујом”, стигли сте до Исцељења, а да ли сте им опростили?

• Морамо једни другима да опраштамо, иначе све ово губи смисао. У супротном постајемо марионета са којом се лако манипулише. Тешко је, али морамо се трудити. Ваљда се зато и бавим глумом – јер није лака.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *