петак, јун 23, 2017
Насловна > НОВОСТИ > 4. Казна оданом оцу (Данило, Мирко и Петар Петровић)

4. Казна оданом оцу (Данило, Мирко и Петар Петровић)

КАЗНА ОДАНОМ ОЦУ 4.

НАРОДИ који држе до своје прошлости, брижни су и за гробове предака, негују их и пазе ради будућности, рекао је владика Амфилохије (Радовић), на парастосу принчевима Данилу, Мирку и Петру.
Деценијска небрига за хумке синова првог и последњег црногорског краља Николе Петровића, готово да је затрла последње уточиште краљевића, на српској парцели бечког Централног гробља. Тек 2003.године, обновљена су два оронула споменика. Српска  и црногорска дијаспора у Аустрији прикупила је новац, уредила хумке, подигла обележје и позлатила слова ћирилице на плочама, које су упорни снегови и кише одавно спрали, па је мало ко знао да принчеви на том месту почивају.
Уследио је потом позив митрополиту Амфилохију да дође и обави парастос. „Обновљени гробови окупили су, новембра 2003, нашу дијаспору средње Европе, а није било дана да су гробови били без цвећа, увек неко наиђе и остави цвет“, известила је „Светигора прес“.
О животима синова краља Николе остала су многа сведочења, али врло контрадикторна. Према једнима – задужили су историју Црне Горе. Други су истражили – да су били њен усуд. „Глас народа“, издат у Сарајеву 1919. године, неколико месеци пре него што ће у Бечу умрети млађи краљевић Мирко, бележи: „Само је злато могло да покрене њихове душе“.
„Глас“, који се чува у патријаршијској библиотеци у Београду, на одавно пожутелим странама доноси и факсимиле преписке између синова и краља: „Они пишу из Аустрије, он им отписује са Цетиња“. Писмима се доказује да је „Краљевићима злато било све, по њему су се управљали, живели и радили, те за њих не постоји ништа што се дукатима не да измерити“.
Историчари који су истраживали породичне односе првог црногорског краља, нашли су, такође, да су по свему браћа била проблематична: Данила није интересовала рестаурација династије, Мирко је био прави скандал-мајстор. Петар је био нешто између. Још наводе: док су ћерке краља Николе биле надарене за политику и по свему понос краљевине, „пожељне за све европске дворе и признања, талентоване и за бизнис и за политику, дотле су принчеви били усуд Црне Горе, божја казна за вештог и надареног оца „.
Други, малобројни историчари, међутим, краљевиће, приказују као врло одговорне отаџбини; Данила радо виђеног на дворовима тадашње Европе, коме је руски цар Николај Романов дао чин генерал-мајора руске војске, као и да је Данило био вешт војни командант, па је завредео и кључеве од Скадра од турског генерала Есад-паше.
У иностранству, после смрти краља Николе 1921, Данило је живео од апанаже Краљевине СХС. Оженио се немачком принцезом Јутом Стрелић,  венчање је било на Цетињу, принцеза је променила веру и добила православно име Милица. Нису имали деце. Данило је умро 1939. године у Аустрији, у беди, скрхан тешком болешћу.
Током 200. године било је готово извесно да се мошти крељевих синова пренесу на Цетиње и ту сахране, где почивају и њихови родитељи краљ Никола и краљица Милена, чије су мошти, заједно са две њихове ћерке враћене на Цетиње. О томе више црногорски званичници не говоре, а многи сматрају да је тај покушај прохујао са политиком.
Краљ Никола и краљица Милена Петровић имали су 12 деце: три сина девет кћери. У записима налазимо да их је пет сахрањено у туђини: Милица у Египту, Анастазија и Јелена (Савојска) у Француској, Марија у Русији, Ана у Швајцарској.
Зашто су принчеви Петровићи, а синови краља Николе и краљице Милене, одлучили да живот заврше у Бечу? Одговор на ово питање понајбоље је дао војвода Гавро Вуковић, краљев министар иностраних послова који је за Данила казао да је „вешто отшкринуо вратанца од кабинета цара аустријског Јосифа“.
„Данило је тај, преко којег стојим у дослуху лично с царем“, поверио је краљ Никола ову тајну Гавру Вуковићу.
Војвода Вуковић пише: „Истина о Даниловој наклоности према Аустрији била је позната иу Петрограду“ чега ради нису хтели ни да чују за његово име „.
И Миркови су путеви водили у Беч „за братом престолонаследником“. Ту је и завршио свој живот. Иза њега су остали синови Стефан, Станислав и Михаило, „о чијем се чојству и јунаштву понајвише зна“. И његова је судбина, као очева – вечна туђина.
Најмлађи краљевић Петар понајмање је интересовао хроничаре ондашњег времена. Остало је забележено, 1932: „Отпусти у 43. години живота своју племениту душу, у Француској, без јаука, како је и живео. За њим не заплака ни син ни кћер, које је желео. Само положи један венац Љубица, његова жена. “

Књига ,, Туђина, вечна судбина ,, може да се купи у књижари Дерета, у Кнез Михајловој улици у Београду.Такође, уколико има заинтересованих, може да се штампа и у иностранству .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *