петак, јул 21, 2017
Насловна > НОВОСТИ > 24. Свађа око мртвог краља (Петар Други Карађорђевић)

24. Свађа око мртвог краља (Петар Други Карађорђевић)

СВАЂА ОКО МРТВОГ КРАЉА 24.

НИШТА ме више не весели, тешко сам оболео. Сви око мене знају да морам у постељу. Ја желим да устанем. И душа ми је болесна и понос, уморни су. Издају као и тело. Видим добро свој крај, нема ми можда још ни месец дана. Говорио је краљ Петар Други Карађорђевић, само који дан пре него што ће почетком априла 1970. године у болници Џон Весли у Лос Анђелесу пасти у агонију. Имао је тада 47 година, супругу Александру и сина Александра.
А само који месец раније, како је бележио Петар Салапи, парох расколничке цркве у Аркадији код Лос Анђелеса, краљ је правио планове као да ће још годинама живети, мада је свима било јасно да су ово његови последњи дани. Смрт му је потписала живот у туђини, 3. новембра 1970. године, и тог тренутка, док се мртви југословенски краљ још није ни охладио, почиње отимачина за његове мошти.
Српски емиграција у Америци и свештенство расколничке цркве желело је да почива ту где је „волео са људима да божићује“, како је говорио на одласку из Енглеске, где су остали његова мајка и браћа: Томислав и Андреја.
Покојни принц Томислав Карађорђевић у Мемоарима (које је објавила Задужбина краља Петра Првог у Тополи) износи до детаља део ове свеукупне српске драме и проклетства:
– Вест о Петровој смрти до нас Карађорђевића доспела је на неуобичајен начин. Они који су га отели, а то су расколници, нису уљудно обавестили никога од Карађорђевића … Јавио ми се његов јединац Александар, који је тада био у војсци у Немачкој. Каже да је његов друг преко Би-Би-Сија чуо да му је отац умро.
Вест о смрти краља Петра Другог била је тачна, али је за Карађорђевиће било тако потресно кад је објављено да је оставио „тестаментарном жељу да буде сахрањен у Ливертбилу“
– То су расколници, који су га контролисали преко Милице Анђелковић (Еве Марије) алијас Мици Лоу, направили лажни тестамент и његову наводну жељу. Очито, било им је потребно да се крију иза њега, макар и мртвог.
„Ступио сам у везу“, пише принц Томислав, „са кнезом Павлом. И њему је ово са тестаментом било сумњиво. Каже ми да швајцарске новине (а Павле је тада био у Лозани) доносе вести о завери и указују на податак да су расколници крили смрт држећи мртвог краља Петра три дана. То значи да су они киднаповали његово тело, да се уз њега промовишу и направе параду. Кнегиња Олга, врло трезвено, рекла је да тестамент, чију копију нема нико од Карађорђевића, може бити само фалсификат. ..
Много сам се ломио да ли да отпутујем у Америку и присуствујем сахрани. Невоља је била у томе што је Петар једном приступио расколницима, мада ми знамо да се покајао и вратио нашој цркви, па би појава Карађорђевића на сахрани била тумачена да смо зарили нож у леђа Српској православној цркви … Његов син Александар и ја желели смо да Петар буде сахрањен поред наше мајке (краљице Марије) у Маузолеју виндзорске тврђаве. То право му је, као краљу и потомку енглеске краљице доликовало и припадало, а имали смо и сагласност краљице Елизабете. “
„Није вредело“, бележи брат краља Петра Другог. „Мици Лоу и расколници фалсификовали су Петрову умрлицу: гласила је на име другог умрлог, неког Петра Петровића … Фалсификовано је све: датум, време и место смрти.“
У порти манастира у Ливертбилу, где почива краљ Петар Други, иза олтара, сахрањен је Константин Фотић, краљевски амбасадор у Вашингтону. На улазу у манастир је споменик генералу Дражи Михајловићу са посветом „министру војном“.
Манастир Светог Саве у Ливертбилу, држава Илиноис, четрнаестог новембра 1970, расколници сахрањују краља Петра Другог.
Принц Томислав у више наврата је зажалио што му браћа, краљ Петар и принц Андреј почивају у туђини. И он и принц Александар имали су снажну жељу да их врате у отаџбину и сахране у породичну гробницу. Надао се да ће и мајци Марији ту жељу да испуни … Ни наша црква, међутим, ни држава нису му пружиле подршку. Из којих разлога? Томислав Карађорђевић није оставио одговор на ово питање.
У поворци од његових рођених из дома био је само брат, принц Андреј, што ће по њега касније бити кобно. На одру говори емигрант Драгиша Кашиковић: „Краљу наш честити, господару, мили земљаче. Морао си у изгнанство, судбина ти је трнов венац наменила. Носио си га храбро, карађорђевски. Али ти се кунемо чашћу и именом да ћемо те пренети на Опленац. У слободну Србију, коју ти судбина није доделила да поново видиш. “
Чуло се само шкрипање мермерне плоче којом су укопници притисли гробницу.

Књига ,, Туђина, вечна судбина ,, може да се купи у књижари Дерета, у Кнез Михајловој улици у Београду.Такође, уколико има заинтересованих, може да се штампа и у иностранству .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *